Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
– Zašto ljudi viču kad su ljuti?
Učenici su razmišljali neko vreme:
– Zato što izgubimo strpljenje, zato vičemo – reče jedan.
– Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe? – pita učitelj – Zar nije moguće govoriti tiho i lagano?
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja. Naposletku je objasnio:
– Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje. Zato moraju vikati jedno na drugo, da njihov glas premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima veća.
Potom je učitelj pitao:
– Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube? Ne viču jedno na drugo, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala. A, šta se dogodi kada se još više vole? Ne govore. Samo šapuću i još više se zbližuju u svojoj ljubavi. Konačno, ne treba im više ni šapat. Samo se gledaju, i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.
Onda je rekao:
– Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi mogle da vas još više udalje, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više neće biti puta nazad.