“Volim te, mama” prošaputao je moj petogodišnjak.
Prošla je ponoć. Imam upalu grla koja nikako da prođe i sad sam ga kašljući probudila.
“Šta kažeš, mili?” odgovorila sam mu (mada sam bila prilično sigurna da sam dobro čula).
“Volim te.” prošaputao je ponovo, zagrlio me, stegao i utonuo u san.
Eto, zbog toga. Od svih razloga na svetu, ako bih morala da izaberem jedan zbog kog moj petogodišnjak i dalje spava s nama, izabrala bih ovaj.
Nije zato što mi je tako lakše nego da noću ustajem kad ružno sanja… mada je i to tačno.
Nije ni zbog toga što je za bebe i decu najbezbednije da spavaju uz mamu i tatu… mada je i to tačno.
Nije ni zbog toga što su sisari stvoreni da spavaju baš tako, mladunci tik uz roditelje… mada je i to tačno.
Nije ni zato što bebe i deca spavaju više i bude se manje kad su uz mamu i tatu… mada je i to tačno.
Nije čak ni zato što bebe manje plaču i duže sisaju kad spavaju s mamom… mada je i to tačno.
Nije ni zato što srce beba koje spavaju pored mame i tate radi smirenije… mada je i to istina.
Ne, nije ni zbog jedne od ovih stvari.
Spavamo zajedno zbog osećaja koji nam to pruža.
Da smo sigurni. Voljeni. Da smo zajedno.
Zbog one slatke sreće koju osetim kad moje dete prvi put dovede drugaricu iz vrtića i pokaže joj našu sobu uz reči „ovde moja porodica spava“.
Zbog ovakvih, tihih pospanih trenutaka. Momenata u kojima naša povezanost u trenutku postane dublja, jača i čvršća od Kineskog zida.
Znate li da Japanci čak imaju i reč za to? Kažu „anšin“ što u prevodu, znači „osećaj olakšanja ili mira u srcu, stanje uma u kom nema mesta za brigu“.
E pa, moja porodica ispunjena je anšinom svake noći.
Ali, lagala bi kad bih rekla da je baš uvek lako.
Spavanje s malim detetom istovremeno znači da možete dobiti šut u glavu u bilo koje doba noći.
Da ćete se buditi otkriveni i saterani u ćošak.
Da će vam često nedostajati da se noću ušuškate uz svog partnera.
A pored svih prepreka, birate da ipak to radite. Zato što ništa što u životu vredi ne dolazi lako.
Jer spavanje sa detetom je deo mog roditeljskog izbora i nije predmet diskusije ni za koga ko misli drugačije. Ni za dobronamerne prijatelje, ni za zabrinute rođake. Nije ni tema za razgovor sa našim pedijatrom jer to nije nikakvo medicinsko stanje.
To je jedan od najvećih blagoslova roditeljstva.
A ironija cele priče je što će, jednog dana, moj sin zatražiti da spava sam. A kad taj dan dođe, imaću knedlu u grlu, ali ću biti srećna što je imao slobodu da tu odluku donese sam. Ali, danas nije taj dan.
Noć je naša i ostaću budna još malo da upijam njegovu ljubav i da mu šapućem „I ja tebe volim, maleni.“