Зашто нам деца расту у несигурне, искомплексиране и несрећне људе

март 5, 2017

Какав год резултат теста био, деци се наглашава управо позитивна страна резултата: браво, написао си чак 50 одсто теста! Не кажу – то је јако лоше, пола теста си урадио погрешно

Foto: Thinkstock


Једна мама блогерка која живи у Ирској упоредила је образовни систем Хрватске и земље у којој живи и где њена деца похађају школу. На жалост, њена прича о образовном систему Хрватске се врло лако може упоредити са нашим.
Преносимо вам њену причу у целости:

“Када сам први пута уочила невероватно самопоуздање код млађе колегинице, мислила сам да је то ствар изванредне подлоге у знању у комбинацији с карактером.
Међутим, када сам почела исто самопоуздање да примећујем код већине Ираца, почела сам да се питам у чему је ствар. Ирце краси невероватно самопоуздање.
Наиме, иако неке колегинице заиста имају изванредно знање и подлогу за самоувереност, већина их има половично или чак врло лоше знање, али наступ – фасцинантан – све зна, све може, све је пробала, а онда када треба одговорити на конкретно питање или решити конкретни проблем – дословно нема појма.
Без обзира на све једноставности, знање им није на врхунском нивоу, поготово не у односу на самопоуздање.
Ипак, сви “источни” кандидати су имали огромно знање и једнако тако велики страх од тога да неће знати посао тачно.
Истовремено, Ирци се уопште не боје да ће нешто погрешно урадити јер чак и ако ураде, неће се ништа драматично десити – поправитће и то ће бити то, неће бити ни казни ни драме. Без размишљања ће рећи да су спремни све да учине иако немају појма шта их чека.
Питала сам се – како је дошло до тога?
У ствари је врло лако повезати како и када је почело са уништавањем тј. подизањем самопоуздања:
Овде се у школама јако пази на емоционални развој, веома се пази на однос према деци. На тестовима нема трик питања – оно што се учи на настави, то се испитује на тестовима. Какав год резултат теста био, деци се наглашава управо позитивна страна резултата: браво, написао си чак 50 одсто теста! Не кажу – то је јако лоше, пола теста си урадио погрешно.
На крају године ако не постигну феноменалне резултате, неће пасти разред, неће им се десити да не могу да се упишу у средњу школу. Саветовати ће их се да се развијају у оним предметима који их занимају. Ако нису добри у неком предмету, једноставно неће морати да га уче, не доводе их у ситуацију да годинама уче предмете које мрзе.
Учитељица неће половини првака дати јединице из теста, јер зна да тиме неће ништа корисно постићи осим уништити самопоуздање.
Шта се дешава ако годинама терамо децу да уче предмете који им не иду, које мрзе или који их не занимају и због тога их кажњавамо лошим оценама? Осим што те предмете ионако не науче, годинама смо децу учили да су лоши, да су неуспешни: годинама им полако, али сигурно уништавамо самопоуздање.
Овде, свако дете се хвали управо за онај сегмент у којем је успео и подстичу га се да се развија у том сегменту, не кажњава се због нечега што је урадило лоше.
Код нас се стално тражи шта је погрешно и траже се разлози за омаловажавање. Кад само погледам колико је наша граматика компликована, чини ми се да је таква измишљена само да би они који знају граматику могли да омаловажавају “оне полуписмене будале” који не знају “ч” или “ћ” или да се именице на -ски, -шки или -чки пишу малим словом? Која будала је уопште смислила то правило и чему? Осим да се може рећи како је онај ко то није усвојио неписмена будала. Верујем да тај део не морам да упоређујем с енглеским (да, они би написали велико слово “Енглеским”, на крају крајева, зашто не?)
Позитивна мотивација ствара креативне, срећне и успешне људе. Негативна мотивација уништава све.
Након што годинама децу учимо како никад не могу бити довољно добри, та деца одрасту, запосле се и тада поново пролазе исте филмове – никад не могу да буду довољно добри, увек је нешто погрешно, увек је некакав закон који је измишљен пре пет минута или лоше написан, разлог за казну и за смак света.
Навикнути да стално тражимо грешке једни другима, стално да указујемо на оно што не ваља код других, добили смо нацију несигурних, искомплексираних и несрећних људи који уопште не примећују у колико лошој атмосфери живе.
Имамо нацију која не може да схвати да се негде лепо живи, чији људи сматрају да су приче из Ирске неистинита пропаганда.
Заиста не мора да буде тако, постоје нације које знају да живе срећно.
Постоје земље у којима људи нису зли једни према другима.”

 
 
Извор: zagrebdublin.com/stil.kurir.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Зашто нам деца расту у несигурне, искомплексиране и несрећне људе"

  1. Za bolju buducnost nase dece каже:

    Koliko tekstova o skolstvu u nasoj zemlji i o tome kako nam deca postaju nesigurna i sl…bubanje, samo buvanje i vec od 5. razreda ih doslovce plase testovima koji ih cekaju u 8. razredu…i niko da se zapita da li treba mesto da se menja? Doduse, pitam se da li nekad neki slican tekst procita i neko ko bi to mogao i promeniti? Ili mi i dalje mislimo da je nase skolstvo najbolje??!!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама