Kakav god rezultat testa bio, deci se naglašava upravo pozitivna strana rezultata: bravo, napisao si čak 50 odsto testa! Ne kažu – to je jako loše, pola testa si uradio pogrešno
Jedna mama blogerka koja živi u Irskoj uporedila je obrazovni sistem Hrvatske i zemlje u kojoj živi i gde njena deca pohađaju školu. Na žalost, njena priča o obrazovnom sistemu Hrvatske se vrlo lako može uporediti sa našim.
Prenosimo vam njenu priču u celosti:
„Kada sam prvi puta uočila neverovatno samopouzdanje kod mlađe koleginice, mislila sam da je to stvar izvanredne podloge u znanju u kombinaciji s karakterom.
Međutim, kada sam počela isto samopouzdanje da primećujem kod većine Iraca, počela sam da se pitam u čemu je stvar. Irce krasi neverovatno samopouzdanje.
Naime, iako neke koleginice zaista imaju izvanredno znanje i podlogu za samouverenost, većina ih ima polovično ili čak vrlo loše znanje, ali nastup – fascinantan – sve zna, sve može, sve je probala, a onda kada treba odgovoriti na konkretno pitanje ili rešiti konkretni problem – doslovno nema pojma.
Bez obzira na sve jednostavnosti, znanje im nije na vrhunskom nivou, pogotovo ne u odnosu na samopouzdanje.
Ipak, svi „istočni“ kandidati su imali ogromno znanje i jednako tako veliki strah od toga da neće znati posao tačno.
Istovremeno, Irci se uopšte ne boje da će nešto pogrešno uraditi jer čak i ako urade, neće se ništa dramatično desiti – popravitće i to će biti to, neće biti ni kazni ni drame. Bez razmišljanja će reći da su spremni sve da učine iako nemaju pojma šta ih čeka.
Pitala sam se – kako je došlo do toga?
U stvari je vrlo lako povezati kako i kada je počelo sa uništavanjem tj. podizanjem samopouzdanja:
Ovde se u školama jako pazi na emocionalni razvoj, veoma se pazi na odnos prema deci. Na testovima nema trik pitanja – ono što se uči na nastavi, to se ispituje na testovima. Kakav god rezultat testa bio, deci se naglašava upravo pozitivna strana rezultata: bravo, napisao si čak 50 odsto testa! Ne kažu – to je jako loše, pola testa si uradio pogrešno.
Na kraju godine ako ne postignu fenomenalne rezultate, neće pasti razred, neće im se desiti da ne mogu da se upišu u srednju školu. Savetovati će ih se da se razvijaju u onim predmetima koji ih zanimaju. Ako nisu dobri u nekom predmetu, jednostavno neće morati da ga uče, ne dovode ih u situaciju da godinama uče predmete koje mrze.
Učiteljica neće polovini prvaka dati jedinice iz testa, jer zna da time neće ništa korisno postići osim uništiti samopouzdanje.
Šta se dešava ako godinama teramo decu da uče predmete koji im ne idu, koje mrze ili koji ih ne zanimaju i zbog toga ih kažnjavamo lošim ocenama? Osim što te predmete ionako ne nauče, godinama smo decu učili da su loši, da su neuspešni: godinama im polako, ali sigurno uništavamo samopouzdanje.
Ovde, svako dete se hvali upravo za onaj segment u kojem je uspeo i podstiču ga se da se razvija u tom segmentu, ne kažnjava se zbog nečega što je uradilo loše.
Kod nas se stalno traži šta je pogrešno i traže se razlozi za omalovažavanje. Kad samo pogledam koliko je naša gramatika komplikovana, čini mi se da je takva izmišljena samo da bi oni koji znaju gramatiku mogli da omalovažavaju „one polupismene budale“ koji ne znaju „č“ ili „ć“ ili da se imenice na -ski, -ški ili -čki pišu malim slovom? Koja budala je uopšte smislila to pravilo i čemu? Osim da se može reći kako je onaj ko to nije usvojio nepismena budala. Verujem da taj deo ne moram da upoređujem s engleskim (da, oni bi napisali veliko slovo „Engleskim“, na kraju krajeva, zašto ne?)
Pozitivna motivacija stvara kreativne, srećne i uspešne ljude. Negativna motivacija uništava sve.
Nakon što godinama decu učimo kako nikad ne mogu biti dovoljno dobri, ta deca odrastu, zaposle se i tada ponovo prolaze iste filmove – nikad ne mogu da budu dovoljno dobri, uvek je nešto pogrešno, uvek je nekakav zakon koji je izmišljen pre pet minuta ili loše napisan, razlog za kaznu i za smak sveta.
Naviknuti da stalno tražimo greške jedni drugima, stalno da ukazujemo na ono što ne valja kod drugih, dobili smo naciju nesigurnih, iskompleksiranih i nesrećnih ljudi koji uopšte ne primećuju u koliko lošoj atmosferi žive.
Imamo naciju koja ne može da shvati da se negde lepo živi, čiji ljudi smatraju da su priče iz Irske neistinita propaganda.
Zaista ne mora da bude tako, postoje nacije koje znaju da žive srećno.
Postoje zemlje u kojima ljudi nisu zli jedni prema drugima.“
Izvor: zagrebdublin.com/stil.kurir.rs