U nedostatku bolje strategije učenja, učenici i studenti, koriste način učenja koji se najčešće naziva “iščitavanje”. On podrazumeva da se više puta čita isti tekst, sa ciljem da se bolje razume ili detaljnije zapamti. Svi oni koji su primenjivali ovaj metod u ranijim godinama svog školovanja, ili ga, na našu nesreću veoma često, primenjuju i kada odrastu znaju da su osnovni nedostaci ovakve strategije učenja: brzo opadanje interesovanja, gubitak pažnje i loša memorija detalja.
Zbog čega se to dešava i kako da rešimo ovaj problem? Da li je moguće učiti i pamtiti bez problema?
Da bismo odgovorili na prvo pitanje potrebno je da znamo koje su to faze pamćenja kroz koje prolazimo dok učimo. Vidite, ljudi najviše problema u učenju, kao i u drugim stvarima u životu imaju, zato što ne znaju detalje. Pamćenje je za njih pamćenje i to je to. Oni ne znaju da je pamćenje proces od tri faze koje funkcionišu na ovakakav ili onakav način. Dakle, koje su faze pamćenja?
Postoje tri faze u kojima se odigrava naša memorija: prva se naziva čulnom memorijom, druga privremenom i treća dugotrajnom memorijom.
Čulna memorija počinje u momentu kada, na primer pogledamo neko nabrajanje. Ona je vizuelna, ili auditivna, može biti kinestetička (dodir), oflaktorna (miris), gustatorna (ukus). Traje par sekundi i služi da naš mozak postane svestan da smo nešto uopšte videli. U ovoj fazi još uvek ne možemo da govorimo o “pamćenju” koje nam treba da bismo smatrali da je nešto naučeno.
Privremena memorija traje par minuta i tokom nje počinje “obrada podataka“. U ovoj fazi nam postaje “jasno o čemu se radi” u tekstu koji čitamo (integracija). Tada od svih informacija biramo one koje su “važne” (selekcija), jer mozak ne pamti sve informacije po redu, nego ključne pojmove koji nam služe kao okidači za prisećanje . Tokom ove faze naš um nas priprema ili za proces odbacivanja (zaboravljanje) svih nevažnih stvari ili za dugotrajno pamćenje onih stvari koje procenjujemo kao važne. Ono što je veoma važno u ovom momentu je da shvatimo da smisao ove faze pamćenja nije skladištenje nego povezivanje i izbor informacija.
Dugotrajna memorija traje neograničeno i ona predstavlja trajno vezivanje informacija (utiskivanje) u naše sinapse.
Problem koji imamo sa pamćenjem nalazi se na početku faze dugotrajnog pamćenja. Do tada je stanje u kojem se nalazi naše učenej manje – više u redu. Pročitali smo, razumeli i imamo “osećaj” poznavanja materije. Međutim, kada pokušamo da ponovimo vidimo da je naše prisećanje na oko 40% ili niže. Ovo je, na primer, jako lepo vidljivo kod studenata prava kojima je učenje prava veoma interesantno “kada ga čitaju prvi put” kako vole da kažu, ali da najveći problemi nastaju kada sve te informacije treba da zapamte.Šta je problem? Problem je u tome što mi proces memorisanja zaustavimo u drugoj fazi i naše učenje ostaje zarobljeno na nivou “razumevanja”. Mi uglavnom nikada ne prođemo preko mosta dugoročne memorije i, apsurdno, za pamćenje ne primenjujemo tehnike pamćenja nego strategije i tehnike za prijem i obradu informacija, a mozgu ostavljamo “na slobodu” da nešto zapamti ili ne. Zašto to radimo? Zato što nakon “razumevanja” pročitanog teksta mi imamo jedno 4-5 minuta savršenog prisećanja – jer kratkoročna memorija i traje do 8 minuta. Zaneseni time mi smatramo kako smo nešto memorisali i nastavljamo sa daljim učenjem ili prekidamo učenje. Ovde nastaje problem. Ako zamislimo da između kratkoročne memorije i dugoročne postoji most čijim prelaskom osiguravamo pamćenje i prisećanje – mi taj most ne pređemo, nego se okrenemo i vratimo na početak puta.
Šta se dešava nakon toga? Mi, pošto nismo svesno prešli most memorije, naš um krene da odlučuje šta je važno da zapamti i, pošto u svim inforrmacijama koje smo uneli u mozak nalazi, uglavnom apstraktne informacije, simboli, stručni termini, podele, analize i nabrajanja – što nema veze sa trima stvarima koje on preferira “igra, spavanje i hrana”, on odlučuje da sve te podatke pošalje u privremenu kantu za otpatke (Recycle Bin). Tako zaboravimo, ali ne sasvim, nego dovoljno da ne možemo da se prisetimo, ali da se, kada pogledamo u knjigu samouvereno setimo svega.
Šta se dešava posle? Pošto podataka nema, mi doživljavamo neuspeh ili u svojoj sobi za učenje ili u učionici gde demonstriramo znanje. Doživevši neuspeh, nakon perioda samosažaljevanja, vraćamo se učenju i radimo ponovo ono isto što smo radili i ranije čitamo dolazeći do “mosta” između kratkoročne i dugoročne memorije i opet ga nikada ne prelazimo, nadajući se da će “usud” memorije nekom višnjom silom odlučiti da nešto zapamtimo. Zapravo mi samo ne poentiramo.
Šta bi trebalo da radimo da bismo podatke osigurali u dugotrajnoj memoriji?
Da bismo osigurali podatke i da bi nam bili dostupni, potrebno je da uradimo što više od sledećih procedura:
Da učenje podelimo u zalogaje (Chunks) – pažnja traje od 30 do 180 sekundu u proseku, zato čitajte maksimum 3 minuta u kontinuitetu. Tad prekinite čitanje, razmislite, zapišite, podvucite…
Da vizualizujemo pojmove koje pamtimo – Najbitnije stvari (pojmove) zamislite na “mentalnom ekranu”. Ukoliko su apstraktni – predstavite ih simbolima (na primer – pamćenje zamislite kao slona, reč “pojam” kao mozak, itd )
Da asocijativno povezujemo pojmove – povežite pojmove koje pamtite asocijacijama (Mentalne Mape su idealan alat za povezivanje asocijacija, vizuelizacija i Chunk -ovanja koji se danas promenjuju širom sveta od škola do korporacija)
Da obnavljamo u memorijskim ciklusima – Obavezno obnavljajte u kratkim crtama bez gledanja u izvor (knjigu ili beleške). Najvažniji ciklus ponavljanja je nakon 24 sata. Ako tada ne ponovite zaboravićete oko 70-80% informacija koje ste juče učili, tj nećete moći da ih se setite bez “virenja”.
Piše: Igor Rakić, Osnivač Škole Intelektualnih Veština
Izvor:skolaintelektualnihvestina.wordpress.com