Екскурзија. Шести разред основне школе. Крећемо се између Сирмијума и српског барока, кроз невероватни број година трајања и постојања, упорног опстанка, сведочанстава о баснословним улагањима у цивилизацијске вредности просвете, достојанства и националне свести. У аутобусу из шарага допиру песме најновијих трендова од поведи ме до заведи ме, филоване крајишким родољубивим заветима и навијачким слоганима. Затим, са једног звучника, на захтев, ромске поскочице. А онда се кроз све пробила немачка нацистичка мелодија уз једну адекватно подигнуту руку. Устајем и бурно реагујем, али деци није јасно шта су погрешно урадили.
И ето парадигме наше стварности, свести, идентитета и, на крају, школства.
Деца су била прилично равнодушна на свим местима која су посетила. Нема ни великог интересовања, а камоли одушевљења. Поклоњењу се не треба ни надати. А онда се сетим документарних филмова где гледамо младе Американце како са пажњом обилазе Белу кућу, у готово религиозном мимоходу. Од свих нација једино су ми они били на памети и то нема никакве везе са оном поредбеном флоскулом о степену старости америчке и наше културе. Има везе са тим што је Америка земља досељеника са свих могућих страна, са свих поднебља, а они су са собом донели дух свих постојећих религија, печате националних траума, прогона, веровања. Доселили се и направили орјентире које не дирају, не преиспитују, који не подлежу вољи појединца, мејнстрим идеологији, или, не дај боже, ретроградном кретању ка чистој предамеричкој култури. Или…млади Французи у посети Сорбони, млади Енглези на Трафалгар скверу, млади у било којој земљи која негује традицију и част предака и савременика, тврдоглаво и упорно, из генерације у генерацију, од куће до куће, од вртића до пензије.
И наша школа има своје програме који им тумаче прошлост и садашњост. Али, код нас су и прошлост и садашњост толико подложни променама, толико су флексибилно прилагођени већинској идеологији да је немогуће саставити више од две генерације којима је један исти историјски догађај на исти начин лоциран у националној свести. Све се сплете са фељтонским тумачењима из дневне штампе, опскурним сајтовима, телевизијским емисијама у којима три школована историчара воде непомирљиву дебату о документованим дешавањима од пре сто година. И добијемо ништа. Једно велико, дубинско, дугорочно ништа.
Од школе се очекује да постави вертикалу образовања и васпитања у једном друштву. Али, о каквој школској вертикали да говоримо када нам је јавни и духовни простор толико изломљен да се више не зна ништа поуздано.
Нека ми неко објасни како ће школа да објасни следеће појаве:
Наказност нацизма – ако нам се по улицама некажњено крећу људи који себе третирају као довољно изабране и правилне, па прогањају оне друге људе који, по њиховом мишљењу, нису довољно исправни у боји коже, вери, нацији, партији, полу;
Југословенску антифашистичку борбу – ако стоје запуштени партизански споменици, ако је Старо сајмиште предмет дневнополитичког прегањања, ако за велике битке из Другог светског рата знамо само из филмова, па се и око тога гложимо;
Велике жртве нашег народа током Првог светског рата – када смо им посветили минијатурну улицу у Београду у коју не би ни физички могло да се смести 1300 каплара, а камоли мисаоно са трагиком својих судбина, а на Текеришу смо погинулима одвојили скромну парцелицу крај пута, али зато дозвољавамо доказаном криминалцу да се на венчању шепури у униформи српског официра;
Просветитељски рад Светога Саве, аскетско одрицање и дипломатске напоре његове – ако његов представник на земљи развезује посмртна звона на кобасице или један други од резиденције прави бурундијски кич;
Историјске аспекте Косовског боја – када сви знају да су Срби победили, али их је светска завера оставила без заслуженог признања; ако од Косовске битке имамо рупу у памћењу све до Карађорђа, а онда и дуалитет у привржености двема династијама на анегдотском нивоу приче о неприхваћеној краљици баченој са балкона и чика Периним чарапама;
Солидарност, поштовање, љубав – ако се сматра да је дозвољено прислушкивати туђе разговоре и вирити преко плота, али се мора свако правити луд и невешт када се иза суседног зида дешава злочин;
Пристојност у опхођењу, понашању, говору – ако сваког дана са телевизије гледамо да је аплаузом награђено када некога називамо шљамом, издајником, када је симпатично псовати и бити на ти са знаним и незнаним, када смо буразери и рође, а у позним годинама бабе и чиче;
Прилагођеност аутфита времену и месту где се налазимо – када нам у рано јутро освићу полуголе водитељке са шљокицама и вечерњим фризурама, а популарне певаљке све имају истог пластичног хирурга, козметичара и фризера;
Вредност и потребу за образовањем – када се диплома стиче и брани за неколико месеци преписивачког рада, посао добија преко партијске књижице, а зарада безобразлуком и отимачином; када се испред школе паркира скупоцени аутомобил и шљашти на сунцу, из њега излази мој бивши ђак коме су све двојке поклоњене, а ја седам у своја кола којима славим пунолетство у ореолу моралне сатисфакције и молим се богу да упале из прве.
Није ово крај списка. Има још много тога јер је наша историја и садашњица равна стању првобитног хаоса и космичке чорбе из које се не зна шта настаје. Спремни смо да се поносимо вековима трајања, да се отимамо за научнике и писце доказујући да су наш пород, али не можемо да се погодимо ни око једне тачке и претворимо је у чињеницу.
Зато нам школа изгледа као отрцани Дон Кихот који у нашем случају не јуриша мачем на ветрењачу. Он овде клонуло маше празном руком на грлату простакушу Пулчинелу, намазану, бестидну, свесну свих мана свог господара, његове сујете и мушичаве превртљивости. И док романтични јунак опомиње, позива на разум и издише, Пулчинела слаже парицу на парицу.
Аутор: Биљана Васић, професорка из Шапца