Једна од честих тема на друштвеним мрежама и форумима који се баве васпитањем деце је и „припрема деце за живот“. Да, живимо у окрутном свету који се не окреће око моје и ваше деце. Неки родитељи због тога често воле да кажу да је најбољи начин да се дете припреми за такав живот, да се суочи са реалношћу што пре. Дете би, ваљда, тако требало да очврсне и спремно дочека све неприлике које живот носи. Звучи као добар план, али на мене не рачунајте.
Истина је да не постоји план који може припремити дете за сваку ситуацију у животу. Нисам од оних који ће рећи „ја мом детету нећу принети ручак који је заборавио“, или „не могу га стално чувати од животних разочарања“. Свако дете је јединствено, и стога је потребно третирати га у складу с његовом личношћу, потребама и степеном развоја, а не по сваку цену челичити га да би био спреман за живот.
Деца нису кадра да самостално доносе одлуке у животу, и ја бих свом детету сигурно понела у школу ручак који је заборавио код куће, без страха да ћу то морати да радим током целог његовог школовања. Мој мозак је потпуно развијен па и даље заборављам неке важне ствари у животу. У тим случајевима очекујем од моје породице да ме подржи и подсети ме шта треба да урадим. Ако пустим дете да оде у школу без ручка, оно ће запамтити да га је заборавило, али ће запамтити и да није имало на кога да се ослони и побрине се да до тога не дође. Ако дете заборави ручак четири пута у току недеље, онда морамо сести и поразговарати, а не чекати да се проблем сам реши тако што ће дете гладовањем научити редослед радњи пре одласка у школу.
Моје дете је, на пример, веома осетљиво и због тога га нећу оставити незаштићеног у друштву. Осетљива деца упијају сваку реч и задржавају их дубоко у свом бићу, и ако такво дете оставите изложено увредама, то га неће научити да треба с тим сам да се избори. Уместо тога, ја ћу радити са њим свакога дана и научити га како треба да се понаша у друштву деце која му нису наклоњена. Ако треба, критиковаћу и одрасле који немају поштовања према другој деци, надајући се да ће то неко урадити и за моје дете.
Да ли ћу увек помоћи?
Не. Родитељ мора бити у стању да процени ситуацију и пружи детету прилику да се самостално избори са проблемима за које је ментално, емоционално и физички спремно Схватам да нећу бити у могућности да сачувам своје дете од свих могућих разочарања и погрешних одлука, али му такође нећу ни стварати додатне потешкоће у име тобожње припреме за живот. Потрудићу се да свом детету оставим довољно простора да учи и развија се без „уљуљкавања“, али ћу увек бити ту да му се нађем. Важно је наћи баланс између тога да радите неке ствари уместо свог детета и да га форсирате да буде независно од вас.
Како их то припрема за живот?
Да ли уопште постоји припрема за бол и губитак, одбијање и изолацију, или депресију у животу? Нисам сигурна да ико од нас може бити спреман за то, али у једно сам сигурна – близак однос са људима на које можемо да се ослонимо ће нам помоћи да се лакше са тим изборимо. За моју децу, ја ћу бити та особа на коју могу да се ослоне.
Доказано је да повезаност смањује анксиозност и депресију, подстиче самопоуздање и емпатију и побољшава ментално, емоционално и физичко здравље. Своју децу ћу припремати за живот, али не тако што ћу им исти отежавати да би очврсли, већ тако што ћу им бити ослонац. Припремићу их за свет одраслих тако што ћу им пружити безбрижно детињство, а у тај свет неће отићи чврсти и безосећајни, већ јаки и племенити. Безосећајна деца могу да израсту у безосећајне људе који немају много саосећања с људима у невољи, јер су и сама тренирана „да издрже све“. Ја бих свакако желела да умањим бол и разочарања који ће моја деца осетити пре или касније, али иако ће њихове осетљиве душе можда бити више повређене, тај бол ће их подстаћи да теже променама и иду напред. Јер нежне душе чине свет бољим местом за живот.
Приредила: А.Ц.