Имају ли ваша деца играчку од које се не одвајају или замишљеног пријатеља

2 јануара, 2017

Према теорији Бриџисове, емоције се развијају од самог рођења детета, почев од једноставних које се временом усложњавају. Тек рођена деца имају једну емоцију, која се може окарактерисати као дифузно узбуђење. Са три месеца дете почиње да разликује задовољство од незадовољства (то је период када је могуће да приметите да вам се беба осмехује). Са отприлике 6 месеци из незадовољства се развијају страх, гађење и бес (није ли занимљиво како се прво упознамо са негативним емоцијама?).

Око дванаестог месеца живота, из задовољства се развијају приврженост и усхићење (из којег следи радост око друге године), а из незадовољства произилази љубомора.

Током друге и треће године живота детета јављају се емоције које су повезане са развојем свести о властитој личности, а које подразумевају да су претходно развијене основне емоције урођене људским бићима. У том смислу говоримо о поносу, стиду и кривици. Различити аутори сматрају да већ трогодишњаци врло добро осећају и манифестују стид када су у нечему неуспешни и понос када су успешни. Верује се, логично, да је реакција у складу са тежином активности (ако је задатак лак – више су постиђени ако нису успешни, а ако је тежак више су поносни као успешни) – дакле способни су и за одређену самопроцену капацитета које треба уложити у рад.

Развој емоција омогућава разноврсније доживљавање и понашања и стварање богатијих међуљудских односа. Код детета су емоције прилично соматизоване (у смислу да је телесни доживљај веома снажан и да се многе емоције телесно изражавају, што је делом последица неразвијености говора детета) а један од циљева њиховог развоја је и десоматизација (која омогућава да поједина осећања не изражавамо, или бар не телесно, у ситуацијама када нам то није од користи). Развој емоција би такође требало да омогући да се од невољног понашања дође до вољног, у смислу интензитета, трајања, квалитета и предвидивости емоција. Такође, интензитет емоција се смањује, све ређе преплављују, што је огроман задатак који „неутрализација и ментализација“ треба да постигну.

Као што дете питамо „Јеси ли гладан, хоћеш да једеш („ам ам“)?“, и тиме код њега формирамо идеју „Када ми крчи стомак ја хоћу храну, када хоћу храну ја сам гладан“, тако га учимо и емоцијама. У ситуацијама када дете плаче, ми препознајемо да би оно могло бити или тужно или љуто или га нешто боли, па зависно од контекста тако и реагујемо. Важно је да вербализујемо нашу претпоставку („Ударила си ногу, па те боли и зато плачеш, зар не?“), зато што дете онда стиче утисак да ми знамо о чему се ради, онда и оно зна, и збуњеност се дешифрује и ублажава. Такође, важно је подстицати откривање позитивних емоција, нпр. „Ево док се играмо видим понеки твој осмех, значи да ти прија и да си срећан, зар не?“. Следећи корак у учењу емоција је њихова градација (мало, прилично, много, али и узбуђен, весео, одушевљен). Након тога деца се уче препознавању осећања других људи (што може бити најуспешније преко израза лица чланова најуже породице уз њихов говор о томе, али и преко омиљених јунака различитих цртаћа).

Некада деца изражавају емоције само променом понашања у смислу одступања од уобичајених начина опхођења. Догађа се, тако, да су деца узнемирена, активнија него иначе, неспокојна, да грицкају нокте или сисају прст иако им то претходно није била навика. Верује се да је то последица нових осећања или стања која не разумеју или не умеју да их искажу.

Претпостављате да у емоционалном развоју детета кључну улогу играју родитељи који треба од њега да створе независну, самопоуздану личност. Да би се у томе успело, дете треба да се осећа сигурно и прихваћено у својој породици. Задатак родитеља је да имају поверење у поступке детета и да га подржавају, да га подстичу да износи своја мишљења и тако учествује у одлучивању и укупном породичном животу. Огледање дечјих жеља, стремљења у раном узрасту и ненаметљиви подстицаји, кључни су за развој вере у себе. Ако дете схвати да родитељи верују у њега, оно ће научити да верује у себе.

Многи психолози сматрају да су деца у предшколском периоду најемотивнија и да најјаче реагују на љутњу, страх и радост. Верује се да деца још увек нису у потпуности научила да сакрију или ублаже своје реакције и доживљаје, да су спонтани и искрени. Деца са тугом као доминантном емоцијом могу имати играчку од које се не одвајају или замишљеног пријатеља (што је природно ако се појави као развојна фаза) чиме поручују да их родитељи не слушају и не обраћају довољно пажње на њих па они проналазе „особу од поверења“ (уколико су оваква стања продужена).

Када нисмо у стању да препознамо сопствена осећања ми у великој мери од њих зависимо. Ако смо у њих сигурни, ако их разумемо, боље ћемо формулисати циљеве, лакше доносити одлуке и вештије можемо водити свој живот. У том смислу можемо говорити о самосвести као способности. Људи са развијеном самосвести нису превише критични према другима, отворени су за различита искуства, искрени према себи и другима, али су и свесни својих граница и могућности. Самосвест подразумева и свест о својој вредности („Ако не познајемо себе не можемо ни знати колико вредимо“), па се они ни не потцењују нити прецењују, већ имају врло реалну самопроцену. Недостатак самопоуздања изражава наше дубинско непознавање властите личности.

Спремни су да прихвате критику на свој рачун, што даље значи да су способни да се развијају и усавршавају. Што је мање развијена ова способност мања је и успешност ношења са проблемима, а интензивнија непријатност коју они носе са собом. Од самосвести зависи степен наше самоконтроле, која НЕ подразумева потискивање осећања већ развијеност воље која ће их правилно препознавати и каналисати. Даље, самосвест и самоконтрола у великој мери утичу на самопоуздање. „Људи се често осећају инфериорно или супериорно судећи по мишљењу других, али ретко дају себи ту моћ“.

Када говоримо о препознавању и разумевању емоција других људи важно је знати да су људи који воде рачуна о емоцијама других људи (при томе не стављају потребе и жеље других испред својих) успешнији и прихваћенији у различитим социјалним и професионалним круговима.

Сандра Николић, ОЛИ психотерапеут у едукацији

Извор: lekariduse.wordpress.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Имају ли ваша деца играчку од које се не одвајају или замишљеног пријатеља

  1. Mira каже:

    Nemojte nas uciti kako da dresiramo dete, nije to pekinezer, vec bogoliko bice koje ima sve savrsene programe dok je na izvoru., sve dok ga sa 5 autoritarnih vaspitnih modela ne iskrivimo i mentalno i emocionalno rastocimo. Tada nam nazalost trebaju psihoterapeuti . Stoga je bolje spreciti a ne leciti, Porodicni bukvar u ruke, ako zelite zdqtavo i emocionalno isharmonizovano cedo.

    1. mama×4 каже:

      Slazem se u potpunosti sa Vasim komentarom.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама