Najviše mislim na Fejsbuk, kada govorim o ovoj temi, mrežu na kojoj zahtev za prijateljstvo možete da prihvatite ili ne. Na drugim mrežama imate tzv. pratioce, pa ne možete baš ni da birate… I ne, u ovom tekstu ne mislim na slučajeve kada nastavnik ima poseban profil koji i služi isključivo za službenu komunikaciju – komunikaciju sa učenicima i njihovim roditeljima (ako zatreba).
Jeste da je dvadeset prvi vek. Jeste da se načini komunikacije menjaju. Ali, dokle god smo u tom odnosu: ja, profesor/razredna, predajem i ocenjujem – ti, učenik, učiš, uvek želiš ocenu više, mislim da nije korektno da se „družimo“ na društvenim mrežama. Evo i zašto:
- Neću da me u utorak zove tvoja mama i kaže da juče nisi bio u školi jer si bio bolestan. A svi smo na Fejsbuku videli fotografije iz provoda na kom si bio u nedelju uveče…manje vina, manje vina! Glupo je, a niko nije glup.
- Neću da količina „lajkovanja“ među nama utiče na moje rasuđivanje u vezi sa tvojim školskim obavezama i procenu tvog znanja. Da i to je moguće…nismo roboti. Upućivanje komplimenata na relaciji učenica – profesorka, koje sam viđala, na temu „divni ste“ ili „prelepa si“, zaista izaziva blagi osećaj mučnine… Mislim, daj joj sad slabu ocenu kad ne zna ili nije dobro uradila kontrolni, da te vidim! A tako ti je lepo pohvalila novu boju kose… Ili, komentar koji učenica ostavi ispod fotografije na kojoj je mlađi profesor, a koju je objavio na svom Fb profilu – lepi ste. Protumačite mi to…ili bolje, nemojte. Otvorili bismo sasvim novu temu…
- Nema potrebe da znaš moju porodicu i prijatelje, kao ni ja tvoje. Odnos učenik – profesor treba da postoji u školi (i u vezi sa školom) i jedino tamo. Sve drugo je odraz neetičkog ponašanja nastavnika (učitelja, profesora).
- Moje je da te nečemu naučim tokom ovog dela životnog puta kojim zajedno koračamo. Ne treba da se diviš (iskreno ili neiskreno) stavovima, komentarima i fotografijama koje delim. Jedno je moja uloga u učionici, a drugo opuštena komunikacija sa prijateljima i stavovi koje zauzimam u vezi sa ovim ili onim. To se učenika ne tiče.
- Šta ćemo sa učenicima koji iz nekog razloga nemaju profile na društvenim mrežama?! Ispada onda da su oni uskraćeni za razne mogućnosti „rada“ na svom statusu i uspehu, popularno nazvanom – šlihtanju.
Dakle, da…dvadeset i prvi vek je. Imamo mobilne telefone, Vajber, imejl…sasvim dovoljno načina da se čujemo i dogovorimo, ukoliko je nešto i ostalo nedorečeno na nastavi tj. u školi. Za učenje preko interneta postoje razne platforme, raspitajte se.
Ahaaa! A vi ste mislili da ste kul i da đaci vole s vama da se druže i privatno?! Da gledaju fotografije vaših roditelja, ujaka i ujni, gologuzu i musavu (nadasve preslatku, naravno) dečicu, vas i vašu jaču/lepšu polovinu razgaćene na plaži? Haha…kako da ne! Setite se svojih školskih dana i pokušajte da se prisetite s kim ste najradije provodili vreme. Sa vršnjacima, naravno…
Nismo ni znali da li je razredna udata i koliko je nastavnik matematike imao dece (ako ih je i imao). Mnogo nas je bilo briga!
Bilo bi dobro da, uz to što smo PROFESori, budemo i PROFESionalni. Samo toliko.
***Mislila sam da je jasno, ali sudeći po komentarima – nije, pa ću dodati: onog trenutka kada učenici postanu „bivši“ učenici, ovo više ne važi.
Izvor: kakojecakaze.com