Зашто (поједини) родитељи ових дана НЕ РАЗУМЕЈУ наставнике

Foto: Canva

У образовном систему у земљи тренутно је све ван контроле. Циркуларни штрајк који је у основним и средњим школама званично и даље у току, сви су већ заборавили. Студенти готово свих факултета на својим пленумима изгласали су блокаде и устали у борби за испуњење својих захтева. Део професора их подржава, други део пак није уз своје студенте.

Матуранти средњих школа и гимназија у све већем броју прикључују се блокадама својих школа, а заједно са студентима сваког дана у 11.52 блокирају раскрснице широм земље како би петнаестоминутном тишином одали почаст жртвама у Новом Саду, али истовремено како би послали јасну поруку: Одговорни морају бити пронађени и адекватно кажњени. Ми стојимо, треба да станете и ви.

Због немогућности да ситуацију у образовању контролише, Министарство просвете предложило је да се школа једноставно – прекине неколико дана раније. Влада је овај предлог усвојила и деца су од данас на распусту.

Маја Радовић, наставница српског језика у ОШ „Јован Миодраговић“ казала је да је ову одлуку донео неко ко не разуме шта деци последња недеља школе заправо значи. Како је објаснила, то је управо онај период када се друже, организују хуманитарне акције, базаре, једни другима доносе поклоне. Време емпатије, заједништва, другарства.

„А све је то сад прекинуто, као да није битно.“ – казала је она.

С друге стране, синдикати тврде да наставници не могу (дакле, није чак ствар ни у томе да не желе, већ не могу) да закључе оцене ученицима, а да то буде по закону. Један од разлога је и тај што сутра почиње распуст, а пропитивање на распусту је противзаконито. Како, онда, деца која то желе могу да поправе своје оцене? Такође, закључна оцена, опет по закону, мора бити саопштена ученику пред целим одељењем, она је јавна и транспарентна. Ни то, у овим условима, не може бити испуњено. Од наставника се, тврде синдикати, тражи да раде мимо закона.

Родитељи који су површно испратили сва дешавања, кривицу сваљују на наставнике, уз коментар да „децу изводе на протесте уместо да их уче“ и да „свакако штрајкују, па што им сад онда смета прекид полугодишта“ као и да то што не закључују оцене значи да покушавају да нека своја права остваре на штету деце. Све то доводи до једног раздора између оних који децу васпитавају и образују, а баш као и у лошем браку, трпе управо ДЕЦА.

Ево шта би, укратко родитељи требало да разумеју.

  1. Наставници не изводе ђаке на протесте. Основно и средње образовање траје укупно 12 година, а на улице су изашли матуранти. Својевољно. Углавном пунолетни млади људи. Сви остали, од првог разреда основне па на даље, у својим су клупама. Нико их није повео на улицу, а најмање њихови наставници. То је један од најружнијих спинова у последње време.
  2. Да, ове недеље био је планиран штрајк, али не и обустава наставе. У Београду би часови трајали 30 минута, а деца би имала своје базаре, маскенбале, приредбе, размене поклона, баш све исто као што раде сваке године. Не би изгубили ништа од тога, као што овим принудним распустом очито губе.
  3. Наставници нису донели одлуку да оцене не закључе да би преко дечјих леђа остварили своја права. Они су ту одлуку донели јер би, како су јасно рекли, закључивање оцена у овим условима значило да морају да прекрше закон. А ЧАК и да није тако, чак и да су одбили да закључе оцене да би послали поруку онима који одлучују и ујединили се у својој борби, родитељи су ти који би требало да их подрже јер наставници тиме показују свој интегритет и неодустајање. Показују да се не плаше. Зар није то оно што би родитељи требало да објасне деци? Зар није интегритет оно чему наставници онда своје ђаке уче примером? Зар није родитељ тај који би требало да је већ научио дете да је од оцене далеко важније да се сви скупа изборимо за боље услове за њихове наставнике, па самим тим и за боље образовање? Незакључене оцене неће деци нашкодити ни на који начин. Наставници који одустају од себе и пристају да буду „испод просека“ и родитељи који о њима ружно говоре – и те како хоће.
  4. И да поновимо још једном – наставници се не инате преко дечјих леђа. Њиховом борбом за боље образовање деца дугорочно добијају много. Незакљученим оценама на полугодишту не губе НИШТА. Осим ако су у њиховом свету оцене представљене као мерило квалитета људског бића и као нешто што их одређује. Али то је онда већ проблем на некој другој страни.

Последње што треба да дозволимо је да се између школе и родитеља створи још већи јаз. И пре овога био је довољно велики. Застанимо сви на тренутак и покушајмо да се разумемо. Ако то не урадимо, опет као у лошем браку, терет ће у будућност понети деца.