Aleksinim zakonom su predviđene oštrije kazne za prosvetne radnike koji zataškavaju vršnjačko nasilje – predlaže se i oduzimanje radne dozvole (licence za rad).
Međutim, oni koji rade u prosveti jako dobro znaju ali se ne usuđuju da rasvetle i odgovor na ključno pitanje – zašto se neki prosvetni radnici odlučuju na zataškavanje vršnjačkog nasilja?
Prema slučajevima u koje smo imali uvid (u nekoliko beogradskih osnovnih škola) došli smo do ovih nekoliko odgovora:
- Ucenjeni su zbog svojih prethodnih propusta u radu
- Strahuju od odmazde direktora i/ili nastavnog kolektiva
- Strahuju za svoj posao
Ucenjeni zbog svojih ranijih grešaka
U ovom slučaju se radi o tome da su pojedini nastavnici u svojoj radnoj karijeri u toj školi pravili propuste, što je dovelo do pozivanja prosvetne inspekcije od strane roditelja učenika. Direktor škole, u dogovoru (ili bez njega) sa prosvetnom inspekcijom odlučuje se za „pokrivanje“ krupnih grešaka tog nastavnika i tako ga čini svojim doživotnim „dužnikom“.
To obično izgleda ovako: roditelji pozovu inspekciju, oni dođu i nalože direktorki škole da utvrdi odgovornost dotičnog nastavnika.
Direktorka škole pozove dotičnog nastavnika (nastavnicu) i kaže: „Ja sam prosvetnoj inspektorki rekla da si ti odličan prosvetni radnik, da su tu u stvari roditelji problematični, evo kako ćemo ovo da rešimo: neću voditi disciplinski postupak protiv tebe, da ti ne bude mrlja u karijeri, već ćemo ti samo utvrditi neku manju povredu radne obaveze, skinuću ti par meseci malo od plate, i izvući ćeš se. Jer sam te ja zaštitila.“
Uplašeni nastavnik zaista poveruje da ga je direktorka zaštitila, da je mogao da prođe mnogo gore, i tada postaje direktorkin saučesnik u budućim radnjama – od prikrivanja vršnjačkog nasilja (koje bi štetilo ugledu škole ukoliko bi se javno obznanilo – ta škola bi imala sve manje đaka zbog tog lošeg ugleda, smanjivao bi se broj odeljenja) preko reizbora dotičnog direktora, pa sve do kršenja pojedinih propisa kako bi pomogao direktorki u nekom sledećem problemu zbog kojeg dolazi nova prosvetna inspekcija.
Strah od odmazde direktora i/ili ostatka kolektiva koji su direktorkini sučesnici
Zbog ovog razloga smatramo da bi predlog „Aleksinog zakona“ trebalo dopuniti sa mehanizmima pravne zaštite onih prosvetnih radnika koji se odlučuju da savesno obavljaju svoj posao – i koji ne pristaju na pritisak od strane direktora da moraju da prikrivaju vršnjačko nasilje.
Ukoliko je nastavnik koji ne želi da zataškava nasilje u manjini u svom kolektivu – tada je u opravdanom strahu da će on (ona) postati „žrtveni jarac“ kada prosvetna inspekcija po pozivu roditelja dece koja trpe nasilje dođe.
Direktorka će tada sprovesti disciplinski postupak i po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi“ utvrditi neku izmišljenu povredu radne obaveze, rezultat disciplinskog postupka će biti mrlja u radnoj biografiji dotičnog nastavnika (da je protiv njega sproveden disciplinski postupak i zaključeno je da je kriv), kao i smanjenje plate od 3 do 6 meseci, u visini čak do 35%.
Ako uzmemo u obzir i tu činjenicu da taj nastavnik i dalje treba da radi u takvoj neprijateljskoj i zavereničkoj atmosferi (kolektivu na čelu sa direktokom) – tada je jasno koliko svaki prosvetni radnik trpi pritisak da vršnjačko nasilje zataška, ili barem minimizira, namerno pogrešno tumači detetu („ma, nisu mislili ozbiljno, to je bilo slučajno, u šali“) i umiruje roditelje deteta koje je pretrpelo nasilje kako ne bi reagovali adekvatno ozbiljnosti situacije.
Strah od gubitka posla
Ovaj strah imaju prosvetni radnici koji još uvek nisu zaposleni za stalno, koji su samohrani roditelji (ili im porodice žive samo od te jedne plate) i koji su relativno novi u tom kolektivu te još uvek nisu upoznali kako da „plivaju“ u toj školi. Oni se radije odlučuju da se drže po strani, da ne govore šta se na njihovom času dogodilo, ili šta su videli na hodniku – jednostavno se trude da budu što neprimetniji, jer znaju da su oni „najjeftiniji“ da budu žrtvovani.
Novi su tu i nemaju posao za stalno. Ili misle da niko neće stati iza njih.
Da zaključimo
Kada se govori o ulozi i odgovornosti prosvetnih radnika u zataškavanju vršnjačkog nasilja – najpre treba da budemo svesni ovih gornjih uzroka toj pojavi i da je neophodno podržati i zaštititi one prosvetne radnike (pa čak i one koji su nekad učinili neku grešku) da hrabro svedoče istinu o nasilju u školi.
Ovde takođe uviđamo i tačnost izreke da „riba od glave smrdi“ te da je potrebno da inspekcija najpre istražuje i utvrđuje odgovornost direktora (koji je prema Zakonu o sistemu obrazovanja prvi odgovorni za bezbednost dece u školi), pa tek onda ostalih zaposlenih u školi.
Takođe, ono što ovaj obrazac prikrivanja nasilja od strane prosvetnih radnika održava je i taj što prosvetna inspekcija – umesto da lično utvrđuje odgovornost prosvetnih radnika, zadužuje upravo direktora škole da taj postupak sprovodi i o njemu napiše izveštaj inspekciji.
Na taj način se daju prevelika ovlašćenja direktorima škola koji time drže radnike u toj školi u šaci.
Prosvetna inspekcija bi trebalo da lično i direktno utvrđuje odgovornost svih zaposlenih u školi – počev od direktora, završno sa pomoćnim osobljem, zavisno od ozbiljnosti slučaja.
Jedino tako se može postići da prosvetni radnici ne budu ucenjeni i pritisnuti od strane direktora, kao i da ne budu podložni saučesništvu u prikrivanju vršnjačkog nasilja.
Vršnjačko nasilje u školi je moguće rešiti – za to je potrebno da cela istina o uzrocima prikrivanja istog izađe na videlo.
Autor: PravoslavniRoditelj