Нови министар образовања као да је укључен у струју. За првих десетак дана мандата успео је да се састане са скоро свим релевантним организацијама и макар начне већину озбиљних проблема. Пошло му је за руком чак и то да Влади наметне тачку дневног реда која се тиче враћања отетих пара просветним радницима, оних које су нам „техничком грешком“ узете од надокнада за годишње одморе. Повукао је Правилник о формирању одељења који је заиста могао да направи огромну збрку у школама.
Најавио је да ће се рад директора строго контролисати и да ће технолошки вишкови бити збринути. Све саме лепе вести, додатно подгрејане популистичким изјавама да ће се борити да просветни радници не буду сиромашни и непоштовани у друштву.
Просветни радници су, поучени искуством, већину ових изјава примили с резервом, мада ће се ускоро показати да ли су нека обећања била празна или не.
Општи утисак о новом министру је за сада позитиван. Зна о чему говори, познаје посао, енергичан је, чини се да не трпи празан ход, што је веома битно у тренутку када се просвета буквално из дана у дан сурвава и урушава.
Времена за губљење нема, а он, изгледа, не воли да губи време.
Просветне раднике је обрадовала вест да ће се повећати одговорност родитеља. Напокон је неко с врха јавно изговорио да не сме да не постоји одговорност родитеља када ученик има више од 20 неоправданих изостанака. Истина, могло би то и мало оштрије. Могли би кривично да одговарају када им малолетна деца почине теже повреде дисциплине у школи, могли би да одговарају за занемаривање детета ако има више од три недовољне оцене, и слично. Просветни радници би се и томе обрадовали.
Међутим, нимало се нису обрадовали када су чули да ће и родитељи оцењивати њихов рад. Да оставимо у овом тренутку по страни то да ли нам је опет бачена коска, јабука раздора, тема која ће нам исисати енергију тако да заборавимо на материјални и друштвени положај. Много ми је занимљивија реакција мојих колега, а реакција је као да их је змија ујела.
Због чега?
Први аргумент који се може чути, јесте да му није ово приватна школа коју родитељи папрено плаћају, па да се баве и оцењивањем наставника. Код наставника не постоји свест о томе да га баш родитељи плаћају. У реду је рећи полицајцу да се не иживљава јер га ја од свог пореза плаћам, али нема свести о томе да су просветни радници подједнако на буџету, подједнако плаћани из пореза грађана.
Други аргумент је да родитељи нису стручни да оцењују наш рад. Заборављамо да ни ми нисмо стручњаци за медицину, па ипак лошом оценом оцењујемо лекара кад нам детету промени пет антибиотика док не „убоде“ онај прави. Зар заиста не разумемо да је принцип исти? Или можда мислимо да ће нам родитељи оцењивати методе и облике рада? Наравно да неће.
Трећи је да ће најбоље проћи наставници који деле добре оцене капом и шаком. Наравно, има и таквих родитеља, али сви ми који смо одржали небројено много родитељских састанака знамо да су такви родитељи у мањини. Сетите се колико сте пута од родитеља чули да њихово дете ништа не учи код куће, да га занима све осим школе. Немогуће је да сам само ја срећница којој редовно западну такви родитељи. Уколико имате навику да ученицима дајете анонимне анкете у којима треба да прокоментаришу ваш рад, знате да су деца често и од нас објективнија. У реду, постоји могућност да ће неко дете код куће преокренути причу, па рећи оно чувено „мрзи ме наставник“, уместо „мрзи ме да учим“, али неће сва деца то учинити. Такође је немогуће да никада од својих ђака нисте чули за неког колегу да је супер што ће сви имати петице и четворке, али је проблем што нико ништа не зна. Да, деца и тако размишљају!
Као родитељ, била бих пресрећна да сам своје дете могла да поштедим неколицине наставника у основној школи и гимназији, што због тога што је ничему нису научили, што због тога што су своје проблеме искаљивали на ђацима. Да ли је могуће да моје колеге као родитељи немају ниједно слично искуство?
Да ли сте можда као одељењске старешине били у ситуацији да чујете како се цело одељење жали да неко ништа не уме да им објасни, а много тражи? Или да им неко кроз читаво школовање само диктира и после тражи и запете за петицу? Или да нечија оцена зависи само и искључиво од тренутног расположења наставника? Или да код некога ни после две-три године не знају шта треба за тројку, а шта за петицу? Или да неко редовно касни 15 минута на час, а ако ђак закасни минут, бива избачен са часа? Или да неко редовно телефонира на часу, а ако ученику зазвони телефон, бива избачен са часа? Или да неко назива ђаке погрдним именима, омаловажава их и исмева пред одељењем? Оне који долазе припити на час нећу ни да коментаришем.
Нема шансе да то никада нисте чули!
А да ли сте покушали да такве проблеме решавате на наставничком већу? Ако јесте, знате да од тог посла нема вајде. Е, сада се вратите у позицију родитеља. Тај родитељ ПЛАЋА све те наставнике. Оправдано је незадовољан њима, али су му руке везане.
Неоправдано је његовом детету запао баш такав наставник, док је неко друго дете из те исте школе понело много више знања из истог предмета, само зато што му је случајно неко други предавао. Превише случајности, зар не?
И на крају, зашто би нам сметало да нас родитељи оцењују? Једино што ми пада на памет јесте страх од тога да би нешто из оног горе пасуса изашло на видело. Ако свој посао радите како треба, не плашите се ни посете директора, педагога, надзорника. Не плашите се ни оцене ђака, ни оцене родитеља. То што ће бити два-три незадовољна родитеља по одељењу, неће о вама говорити ништа лоше. Проблем ће бити ако је већина родитеља незадовољна.
Мислим да је најважније како ће тај упитник изгледати.
Уколико се питања паметно формулишу, уз одговарајуће упутство родитељима, уколико се траже и аргументи, а не само „тај ништа не ваља“, уколико се обухвати већина параметара који наставника чине добрим или лошим, и уколико се подаци стручно обраде – не видим разлог за толико негодовања. И ономе ко буде тумачио статистику биће јасно шта значе три лоше оцене о наставнику у одељењу у коме три ђака имају јединице, на пример. С дуге стране, ако вам половина одељења има јединице, ваљда је и вама јасно да је проблем пре у вама, него у њима. Онда вас и треба лоше оценити, јер не умете да радите свој посао. Или не умете да предајете, или не умете да оцењујете, а можда су и оба проблем. Остаје још да се разрачунате да сујетом, кад вам се то саопшти.
А можда се неко досети да доведе у питање и рад директора који су у радни однос примили наставнике који нису били најбољи кандидати, већ су на нека мала врата ушли и почели да раде посао коме нису дорасли?
И да закључим: оправданим негодовањем бих могла да сматрам тек оно које би уследило након што видимо упитнике. Ако они не буду ваљали, треба сви да устанемо против тога. Ако се сведу на избор мис и мистер шарма и популарности, треба сви да устанемо против тога.
Али, ако буду квалитетно и детаљно урађени, са јасно постављаним циљевима који служе да се жито одвоји од кукоља, нека кукољ негодује, и нека му се смањи плата.
П.С. Да не расправљамо после безвезе, одмах да вам кажем да ово није показивање несолидарности. Пре је одбрана оних који добро раде. Не заборавите да ако у вашој школи постоји једна особа која узима новац за оцене, цела школа је на лошем гласу, укључујући и вас. Да ли вам то прија?
Пише: Љубинка Боба Недић