„Мама, каква си ти била кад си била мала као ја?“ упитао ме је мој четворогодишњак док сам га стављала на спавање. Застала сам на тренутак. И искрено, нисам могла да се сетим. Као да је неко из мог памћења избрисао један велики део детињства. Истина је била да се, осим вике, моје мајке која је плакала и оца који је одлазио, из раног периода мог живота нисам сећала ничег више.
Прочитајте и: Улога оца у животу деце – последице живота без љубави, поверења и блискости
Запитала сам се зашто је то тако. А пошто су сада информације лако доступне, одговор сам пронашла после мало истраживања.
Одакле долази сећање
Док стварамо успомене, ми добијамо „сирове“ сензорне надражаје из спољног света, који су разбацани по нашем телу попут сламе из Страшила у Чаробњаку из Оза.
Наша имплицитна меморија преузима податке које примамо и складишти их, омогућавајући нам да искористимо прошла искуства да се несвесно присећамо ствари. Знате ону изреку :„То је као вожња бицикла“? Ово значи да једном кад научите како нешто да урадите, то никада не заборавите. Е, то је имплицитно сећање.
За праву, трајну меморију, познату као експлицитна меморија, потребан нам је функционалан хипокампус, који је група неурона у средњем мозгу, и који не само да претвара сирове сензорне податке у организовану слику, већ и ставља на њих „временску ознаку“, преносећи то у дугорочну меморију где се касније може „преузети“.
Хипокампус се постепено развија током раних година настављајући да развија нове везе и неуроне током целог живота. Како сазревамо, хипокампус испреплиће наше емоционално и перцептивно памћење у ауто-биографска сећања.
А зашто се, онда, не сећамо раног детињства?
Код све деце, чак и код оних који с родитељима остварују сигурне везе, хипокампус нема довољно мијелина да у потпуности функционише до отприлике треће године.
Али, шта се дешава са хипокампусом када постоји стрес и/или траума?
Ако новорођенче или мало дете има континуирани стрес, због, рецимо, занемаривања или неке врсте емоционалног или физичког злостављања, део његовог мозга одговоран за борбу, бег, смрзавање и заштитне реакције постаје толико активан, да може штетити развоју виших режњева, укључујући лимбички систем (у коме се налази хипокампус) и кортекс (наш мозак за учење вишег нивоа).
Др Данијел Сигел, клинички професор психијатрије на Медицинском факултету UCLA и извршни директор Миндсајт института, каже да траума након треће године заправо може да искључи хипокампус. „Ако масивно лучите хормон стреса кортизол у исто време када лучите адреналин, кортизол, у великим количинама, привремено искључује хипокампус. Дугорочно, то заправо може убити ћелије хипокампуса.“ – тврди он.
Постоје, такође, тренуци када се стрес и траума јављају код особа старијих од три године, па се они емоционално и ментално дистанцирају како би избегли да доживе то што се дешава у садашњем тренутку. Сиегел каже: „Ако су вас родитељи напустили или повредили или су вас запостављали, вас и ваше емоције, то је нешто што ви не желите, не разумете, не видите смисао да се то дешава. Како онда схватити нешто што нема никаквог смисла?“
Одговор је да ми делимо нашу пажњу. Део нашег хипокампуса, који је „наратор“, налази се у левој хемисфери мозга, али мора да се ослања на хипокампус у десној хемисфери за складиштење аутобиографских података. И док хипокампус можемо некако да уклонимо из слике свог живота коју стварамо (такође да се одвојимо од онога што се дешава), не можемо блокирати имплицитно кодирање (сирове податке о томе шта се заправо дешава).
Сиегел то даље објашњава: „Рецимо да је ваш отац пио и злостављао вас. Да бисте побегли од стварности, у тим тренуцима бисте у мислима одлазили на „своје срећно место“, рецимо на плажу. Тога се сада, наравно, не сећате.“
И, онда, годинама касније, ваш терапеут вас пита „Да ли сте се плашили својих родитеља?“ Ваш леви наратор жели да сарађује, па позива десну страну на сарадњу и пита: „Плашиш ли се родитеља? Је л’ те страх?“ а десна страна одговара „Овде ништа осим песка и воде.“ Али, чак и тад ваше тело такође осећа страх и можда вам је мука у стомаку – само што тога нисте свесни.
Негујте хипокампус да бисте неговали своје емоције
Све ово што сам до сад написала сазнала сам током кратког гуглања. И потпуно ме је одушевило. Моје детињство, искуства која сам имала и начин на који сам их доживела, буквално су затворили делове мог мозга, блокирајући многе ствари, чак и оне добре. Начин на који је мој нервни систем реаговао кад сам била дете, у великој мери утицао је на моје одлуке и емоције као одрасле особе.
Моја унутрашња стварност коју конструише мозак док је у интеракцији са окружењем у садашњости, користећи контекст прошлих искустава, директно утиче на то како видим свет и како се у њему појављујем – и као ја и као мама.
Још док сам била трудна, знала сам да ће мој приступ родитељству бити другачији него приступ мојих родитеља, иако нисам никад потпуно разумела због чега. Све док ми син није поставио то питање – Каква си ти била кад си била мала?
Спајајући своја имплицитна и експлицитна сећања и постајући свесни тешких тренутака наше прошлости, постајемо свеснији како наша прошлост утиче на наше расположење и перспективу. Тада можемо спојити нашу прошлост и садашњост. А пошто мозак наше деце одражава нервни систем оних око њих, што смо свеснији и емоционално здравији, то се и наша деца више крећу ка емоционалном здрављу.
Како бих то постигла, креирали смо један мали ритуал, користећи плишане играчке мојих синова. Имамо наранџасту лисицу и љубичастог слона. Сваке вечери, као део нашег ритуала одласка на спавање, седимо у кутку за смирење и извлачимо емотиконе расположења прикачене за плишанце и причамо о свакој групи расположења и осећањима која смо током дана имали.
Пошто сам била неко ко није научен да именује осећања или уопште да слободно осећа (углавном су ми тражили да их игноришем или потиснем), ово је било ново за мене… можда исто тако ново за мене као и за моју децу. Испоставило се да једноставно подсећање на осећај, повезивање са искуством, а затим његово дељење омогућава деци (и одраслима) да повежу свој емотивни средњи мозак са својим мозгом који „учи” на неком вишем нивоу, ради боље емоционалне свести и контроле.
А за нас родитеље који смо доживели висок ниво стреса и/или трауме током одрастања, ова једноставна пракса са нашом децом има моћ да нам регенерише хипокампус, омогућавајући нам да интегришемо оно што је некада било искључено.
Док ми деца расту, растем и ја. Можемо да залечимо прошлост онда када себи покажемо сопствена осећања у садашњости.
Аутор: М.И.