„Mama, kakva si ti bila kad si bila mala kao ja?“ upitao me je moj četvorogodišnjak dok sam ga stavljala na spavanje. Zastala sam na trenutak. I iskreno, nisam mogla da se setim. Kao da je neko iz mog pamćenja izbrisao jedan veliki deo detinjstva. Istina je bila da se, osim vike, moje majke koja je plakala i oca koji je odlazio, iz ranog perioda mog života nisam sećala ničeg više.
Pročitajte i: Uloga oca u životu dece – posledice života bez ljubavi, poverenja i bliskosti
Zapitala sam se zašto je to tako. A pošto su sada informacije lako dostupne, odgovor sam pronašla posle malo istraživanja.
Odakle dolazi sećanje
Dok stvaramo uspomene, mi dobijamo „sirove“ senzorne nadražaje iz spoljnog sveta, koji su razbacani po našem telu poput slame iz Strašila u Čarobnjaku iz Oza.
Naša implicitna memorija preuzima podatke koje primamo i skladišti ih, omogućavajući nam da iskoristimo prošla iskustva da se nesvesno prisećamo stvari. Znate onu izreku :„To je kao vožnja bicikla“? Ovo znači da jednom kad naučite kako nešto da uradite, to nikada ne zaboravite. E, to je implicitno sećanje.
Za pravu, trajnu memoriju, poznatu kao eksplicitna memorija, potreban nam je funkcionalan hipokampus, koji je grupa neurona u srednjem mozgu, i koji ne samo da pretvara sirove senzorne podatke u organizovanu sliku, već i stavlja na njih „vremensku oznaku“, prenoseći to u dugoročnu memoriju gde se kasnije može „preuzeti“.
Hipokampus se postepeno razvija tokom ranih godina nastavljajući da razvija nove veze i neurone tokom celog života. Kako sazrevamo, hipokampus isprepliće naše emocionalno i perceptivno pamćenje u auto-biografska sećanja.
A zašto se, onda, ne sećamo ranog detinjstva?
Kod sve dece, čak i kod onih koji s roditeljima ostvaruju sigurne veze, hipokampus nema dovoljno mijelina da u potpunosti funkcioniše do otprilike treće godine.
Ali, šta se dešava sa hipokampusom kada postoji stres i/ili trauma?
Ako novorođenče ili malo dete ima kontinuirani stres, zbog, recimo, zanemarivanja ili neke vrste emocionalnog ili fizičkog zlostavljanja, deo njegovog mozga odgovoran za borbu, beg, smrzavanje i zaštitne reakcije postaje toliko aktivan, da može štetiti razvoju viših režnjeva, uključujući limbički sistem (u kome se nalazi hipokampus) i korteks (naš mozak za učenje višeg nivoa).
Dr Danijel Sigel, klinički profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu UCLA i izvršni direktor Mindsajt instituta, kaže da trauma nakon treće godine zapravo može da isključi hipokampus. „Ako masivno lučite hormon stresa kortizol u isto vreme kada lučite adrenalin, kortizol, u velikim količinama, privremeno isključuje hipokampus. Dugoročno, to zapravo može ubiti ćelije hipokampusa.“ – tvrdi on.
Postoje, takođe, trenuci kada se stres i trauma javljaju kod osoba starijih od tri godine, pa se oni emocionalno i mentalno distanciraju kako bi izbegli da dožive to što se dešava u sadašnjem trenutku. Siegel kaže: „Ako su vas roditelji napustili ili povredili ili su vas zapostavljali, vas i vaše emocije, to je nešto što vi ne želite, ne razumete, ne vidite smisao da se to dešava. Kako onda shvatiti nešto što nema nikakvog smisla?“
Odgovor je da mi delimo našu pažnju. Deo našeg hipokampusa, koji je „narator“, nalazi se u levoj hemisferi mozga, ali mora da se oslanja na hipokampus u desnoj hemisferi za skladištenje autobiografskih podataka. I dok hipokampus možemo nekako da uklonimo iz slike svog života koju stvaramo (takođe da se odvojimo od onoga što se dešava), ne možemo blokirati implicitno kodiranje (sirove podatke o tome šta se zapravo dešava).
Siegel to dalje objašnjava: „Recimo da je vaš otac pio i zlostavljao vas. Da biste pobegli od stvarnosti, u tim trenucima biste u mislima odlazili na „svoje srećno mesto“, recimo na plažu. Toga se sada, naravno, ne sećate.“
I, onda, godinama kasnije, vaš terapeut vas pita „Da li ste se plašili svojih roditelja?“ Vaš levi narator želi da sarađuje, pa poziva desnu stranu na saradnju i pita: „Plašiš li se roditelja? Je l’ te strah?“ a desna strana odgovara „Ovde ništa osim peska i vode.“ Ali, čak i tad vaše telo takođe oseća strah i možda vam je muka u stomaku – samo što toga niste svesni.
Negujte hipokampus da biste negovali svoje emocije
Sve ovo što sam do sad napisala saznala sam tokom kratkog guglanja. I potpuno me je oduševilo. Moje detinjstvo, iskustva koja sam imala i način na koji sam ih doživela, bukvalno su zatvorili delove mog mozga, blokirajući mnoge stvari, čak i one dobre. Način na koji je moj nervni sistem reagovao kad sam bila dete, u velikoj meri uticao je na moje odluke i emocije kao odrasle osobe.
Moja unutrašnja stvarnost koju konstruiše mozak dok je u interakciji sa okruženjem u sadašnjosti, koristeći kontekst prošlih iskustava, direktno utiče na to kako vidim svet i kako se u njemu pojavljujem – i kao ja i kao mama.
Još dok sam bila trudna, znala sam da će moj pristup roditeljstvu biti drugačiji nego pristup mojih roditelja, iako nisam nikad potpuno razumela zbog čega. Sve dok mi sin nije postavio to pitanje – Kakva si ti bila kad si bila mala?
Spajajući svoja implicitna i eksplicitna sećanja i postajući svesni teških trenutaka naše prošlosti, postajemo svesniji kako naša prošlost utiče na naše raspoloženje i perspektivu. Tada možemo spojiti našu prošlost i sadašnjost. A pošto mozak naše dece odražava nervni sistem onih oko njih, što smo svesniji i emocionalno zdraviji, to se i naša deca više kreću ka emocionalnom zdravlju.
Kako bih to postigla, kreirali smo jedan mali ritual, koristeći plišane igračke mojih sinova. Imamo narandžastu lisicu i ljubičastog slona. Svake večeri, kao deo našeg rituala odlaska na spavanje, sedimo u kutku za smirenje i izvlačimo emotikone raspoloženja prikačene za plišance i pričamo o svakoj grupi raspoloženja i osećanjima koja smo tokom dana imali.
Pošto sam bila neko ko nije naučen da imenuje osećanja ili uopšte da slobodno oseća (uglavnom su mi tražili da ih ignorišem ili potisnem), ovo je bilo novo za mene… možda isto tako novo za mene kao i za moju decu. Ispostavilo se da jednostavno podsećanje na osećaj, povezivanje sa iskustvom, a zatim njegovo deljenje omogućava deci (i odraslima) da povežu svoj emotivni srednji mozak sa svojim mozgom koji „uči” na nekom višem nivou, radi bolje emocionalne svesti i kontrole.
A za nas roditelje koji smo doživeli visok nivo stresa i/ili traume tokom odrastanja, ova jednostavna praksa sa našom decom ima moć da nam regeneriše hipokampus, omogućavajući nam da integrišemo ono što je nekada bilo isključeno.
Dok mi deca rastu, rastem i ja. Možemo da zalečimo prošlost onda kada sebi pokažemo sopstvena osećanja u sadašnjosti.
Autor: M.I.