Podsećamo se priče od pre nekoliko meseci. Malo se toga promenilo.
Godinu dana već slušamo istu priču. Zdravlje je najvažnije, ali moramo čuvati ekonomiju. Šta nam vredi zdravlje ako smo gladni. Lekari su umorni, rade bez pauze već godinu dana, poštujte mere. Ali može neka utakmica i koncert tu i tamo.
To kako se Krizni štab i Vlada odnose prema nama podsetilo me je na glavnu roditeljsku boljku – nedoslednost. „Nema crtaća danas! Niste pokupili igračke!“ Pola sata kasnije: „Dobro, može jedan kratak crtać.“ A onda se posle ljutimo na decu što ne poštuju naše granice, što gubimo njihovo poverenje i autoritet, što neće da slušaju. Baš kao što se Krizni štab ljuti na nas što ne poštujemo mere, ne verujemo u sve što nam kažu i što smo prestali da ih slušamo.
Lično, prestala sam da ih slušam kad sam shvatila da je zapravo jedina dilema ovde – ekonomija ili zdravstveni sistem. A da su deca i njihovo obrazovanje u službi i jednog i drugog.
Prelazak na onlajn po ko zna koji put i situacija a u kojoj već godinu dana ni nastavnici ni đaci ne znaju kojim danima dolaze u školu, a kojim ne, koliko zaraženih treba da bude u jednoj grupi/školi da bi se prešlo na onlajn, da li se virus u školama prenosi ili ne, je li ili nije opasan po decu, jesu ili oni prenosioci ili nisu… dovela nas je do toga da gotovo ništa što se od novih mera uvodi ne možemo da shvatimo ozbiljno.
Jer, kako da im verujemo da su deca najvažnija, ako se škole zatvaraju, a kafići i igraonice ostaju otvoreni? Kako da im verujemo da škole nisu mesta zaražavanja i, ako nisu, zašto ih onda zatvaraju?
Ako zatvaraju preventivno (kako reče ministar), zašto se preventivno ne zatvore kockarnice i teretane?
Kako da verujemo da su deca najvažnija, ako se škole zatvaraju, a skijališta su cele zime radila punom parom?
Kako da verujemo da su deca najvažnija, ako ostaju otvoreni vrtići i niži razredi – samo ono što je neophodno da bi se sačuvala ekonomija?
Ah da, svojim obrazovanjem, deca ne pune budžet…
Kako da verujemo da je obrazovanje i budućnost naše dece na prvom mestu, ako ih niko nije pitao – imate li način da učite onlajn?
Konačno, kako da im verujemo ako je jedino pitanje koje se postavlja: ekonomija ili zdravlje, a da niko ne pita – a budućnost naše dece?
Nije ovo poziv da se mere ne poštuju. Ovo je poziv da se prioriteti preispitaju. A ako zatvaramo škole, đake teramo da nose maske i sede sami u klupi, dok su kafići otvoreni i u njima ljudi bez maski sede zajedno, ćaskaju i pijuckaju svoj espreso, onda su prioriteti zasigurno potpuno pogrešno postavljeni.
Pitanje je samo – s kojim ciljem i u čijem interesu?
A. C.