Psiholozi se u poslednje vreme sve češće suočavaju s vrlo izopačenim ponašanjem predškolske dece. S jedne strane, neobična sputanost, nedovoljno razvijen govor. S druge, povećana agresivnost i nekakva divlja, preterana demonstrativnost. Dete se usteže da odgovori na najprostije pitanje, ali se pritom bez ustručavanja krevelji u prisustvu nepoznatih odraslih, puzi pod stolom, pa čak i pravi nepristojne pokrete. Ponaša se sasvim nekontrolisano. Modeli lošeg ponašanja ga privlače kao magnet, premda najčešće ništa slično kod kuće ne vidi, i naravno, hiljadama puta je u kući čulo da se tako ne sme ponašati. Takva deca već u petoj-šestoj godini obožavaju akcione filmove i odbijaju da gledaju naše domaće crtaće i bajke, govoreći da im nisu interesantni. Ali, posle posete psihologu postaje jasno da je stvar u drugome.
Jednostavno je sadržaj naših crtanih filmova izmicao njihovom shvatanju te je zato bio nezanimljiv. Međutim, pošto se zaostatak u razvoju deteta kompenzuje, ono se okreće domaćim crtanim filmovima i gleda ih s entuzijazmom. Takva su deca pritom, kao prvo, psihički normalna, a kao drugo, neretko rastu u imućnim porodicama gde imaju sve: i igračke, i razvojne igre, i knjižice. Vode ih u razne dečje studije, čak i pozivaju pedagoge kući. Istina, ima tu jedna tanana nijansa. Praktično sva su od malih nogu zaneta kompjuterskim igricama i televizijom. Pa u čemu je stvar? Možda su mališani postali žrtve nekakvog socijalnog eksperimenta? Ako je tako, onda kakvog?
Pročitajte i Za vršnjačko nasilje krivi su roditelji – predatori
Zamolile smo glavnog rukovodioca Centra za komunikativna istraživanja Instituta za socijalno-ekonomske probleme stanovništva Akademije nauka Rusije, magistra socioloških nauka Nataliju Jefimovnu Markovu, koja se poslednjih godina bavi proučavanjem delovanja različitih sredstava javnog informisanja (SJI) na decu i maloletnike, da nam razjasni situaciju: – Sasvim ste u pravu kada govorite o socijalnom eksperimentu širokih razmera čije žrtve postaju sva deca. Premda pojam “eksperiment” podrazumeva izvesnu nepredvidivost rezultata, a u ovom slučaju je rezultat već predvidiv. Uticaj savremenih SJI je za stručnjaka očigledan. Savremena zapadna umetnost menja, izobličava psihu deteta. U prvom redu se radi o crtanim filmovima i kompjuterskim igricama. Iuzetno snažno dejstvujući na dečju uobrazilju, oni daju nove smernice i modele ponašanja. Hajde da posebno razmotrimo svako od spomenutih zastranjivanja u ponašanju. Počećemo od agresije.
Setimo se “Pokemona”. Na šta se tamo radnja uglavnom svodi? Čudna bića pod zajedničkim nazivom ”pokemoni”… što u prevodu s engleskog znači “džepna čudovišta” (rosket topster).
Upravo tako, ali sada nećemo razmatrati pitanje da li nam se estetski sviđaju ili ne, stvar je u drugome. Ta čudovišta jedno drugo ubijaju, nastoje da se unište. To je vrlo slično modernoj krvavoj zabavi borbama petlova i pasa koje sada doživljavaju renesansu. Posmatrajući borbu životinja na život i smrt, odrasli prelaze granicu ljudskog, dozvoljavajući sebi da osete zadovoljstvo od ubistva. A šta doživljava dete gledajući crtani film? Prirodno, poistovećuje sebe s njegovim junacima. Takvi su zakoni poimanja umetničkog dela. A poistovećujući sebe s bićem koje uspešno ubija druga bića, dete postepeno poprima agresivne modele ponašanja, nagrađivane osećanjem trijumfa. U njegovoj psihi kao da se razvija svojevrstan kanalčić agresivnosti.
Ali, tad u svim crtanim filmovima postoji borba dobra sa zlom. Junačine ubijaju zmajeve, carević Ivan Zmaja Goriniča. Ima li neke razlike između tradicionalnih bajkovitih crtanih filmova i zapadnih “remek-dela” novog pokolenja?
Naravno da ima. Zašto dolazi do fiksacije na agresiju? Na žalost, u svakom čoveku u skrivenom vidu postoji sadomazohistički kompleks, i savremeni zapadni crtani filmovi ga eksploatišu, primoravajući dete da oseti nasladu kada junak crtanog filma nekome pričinjava bol. To se vešto stimuliše zvukom i slikom. Višestruko ponavljanje takvih scena izaziva u detetu fiksaciju na agresiju i doprinosi razvoju odgovarajućih modela ponašanja. Katarza, promena ličnosti koju umetnik planira, odigrava se upravo u trenutku kada junaci dela (na primer, pokemoni) uništavaju protivnike.
Ali, u tradicionalnim irtanim filmovima se nisu sladili pojedinostima ubistva… Pa i uopšte su se trudili da maloj deci takve scene ne prikazuju. Zar ne?
Tako je. Radi očiglednosti hajde da pokušamo da zamislimo kako bi ”u duhu pokemona” trebalo da izgleda pobeda carevića Ivana nad Zmajom Goriničom. “Odrubi Ivan Zmaju jednu glavu i pročeprka tamo nožićem. Turi prste unutra, a krvca topla… Namaza je na lice. Šiknu vrela krv… A Ivan se grohotom smeje, pije krvcu čašama, snagu stiče od zmajske krvce…” I tako dalje u istom duhu. Uzdizanje sadizma u estetsku kategoriju ima sasvim određen uticaj na psihu čitalaca ili gledalaca.
A ima li toga u drugim najnovijim zapadnim irtanim filmovima?
Na žalost, ima.
A u “Tomu i Džeriju”?
Ima, ali ne u tolikoj meri. “Tom i Džeri” je stari crtani film, tako da njegovi autori još nisu postigli toliku istančanost. A u “Pokemonima” se već radi pomoću najnovijih tehnologija… Sada o drugim zastranjivanjima. Deca su s jedne strane užasno stidljiva, a s druge se ponašaju divlje.
Pročitajte i Vršnjačko nasilje ostavlja posledice za ceo život
Da, pokatkad se njihova demonstrativnost graniči s bezumljem.
Jadničci samo ponavljaju ono što vide na ekranu. To je takođe posledica poistovećivanja.
Ali, zar su junaci crtanih filmova stidljivi?
Ne, to je dečja priroda. Ta i sami znate da su mnoga deca po prirodi stidljiva.
A pošto se junaci crtanih filmova ponašaju demonstrativno, onda je dete, da bih ih oponašalo, prinuđeno da lomi samog sebe, te zato puca?
Po svemu sudeći, da. U svakom slučaju, već je odavno poznato da su oni modeli ponašanja koje demonstriraju dražesni junaci s ekrana, gledaocima (pogotovo mladim) vrlo primamljivi. I ako se zastranjivanje u ponašanju na ekranu nikako ne kažnjava pa čak i ne osuđuje, vrlo je verovatno da će mnoga deca i maloletnici to oponašati. To je još 70-ihgodina XX veka poznati američki psiholog Albert Bandura očigledno pokazao u svom radu “Teorija socijalnog obučavanja”. On je govorio o tome da čak i jedan jedini televizijski model ponašanja može postati pred-met oponašanja za milione! To je višestruko potvrđeno u ogledima, pa i najobičnijoj praksi savremenog života.
Molim vas, navedite primer podsticanja demonstrativnosti u crtanim filmovima.
Dovoljno je uzeti “Teletabise”. Verovatno vam je poznato da svaka epizoda predstavlja neku poučnu priču koja bi teoretski trebalo da koristi mališanima, pa i onim najmlađim, pošto je serija predviđena za decu uzrasta od 6 meseci do 4 godine. Hajte da razmotrimo kako autori objašnjavaju reč “ukras”. Najpre se ukras buketić vezan vrpcom pojavljuje na jelki. “Ukras” kaže spiker. Potom vidimo da je buketić zataknut za pojas jednom od teletabisa. “Ukras” ponavlja spiker, i odjednom.”.. buketić s vrpcom se nađe teletabisu u zadnjici! On kao psetance počinje da trčkara u krug, pokušavajući da ga izvuče, dok se ostali likovi veselo smeju. Shvatate li kakav se model ponašanja usađuje malom detetu?
Ukras je ono što se drugu turne u zadnjicu i svi se složno vesele pošto je to smešno. Sasvim jasan model demonstrativnog ponašanja koji niko ne kažnjava, jer teletabise nisu išopali, nisu ih stavili u ćošak, pa im čak nisu ni rekli da je takvo ponašanje loše! Naprotiv, to je “super”: gurnuti nešto drugu u zadnjicu i ismevati ga.
Uzgred ću primetiti da se tu takođe ukida i vrlo ozbiljan tabu. Čak ni najdemonstrativnijoj deci ranije nije bilo ni na kraj pameti da se drugu može nešto turnuti u zadnjicu. Najviše što su bili u stanju je da prikače smešnu njuškicu nekom na leđa ili drugu otpozadi nameste rogove. Premda je takvih šala bilo među maloletnicima, ali ne i mališanima. I onda, to je ozbiljno popuštanje kočnica u sferi sklonosti, usađivanje homoseksualnih navika. Nekako se ne sećam da su čak i najokoreliji klinci-huligani ranije izvodili nešto slično.
Pročitajte i Vršnjačko nasilje: Ko je odgovoran?
Da, to je rušenje svih tabua, ranije nečuveno i sasvim nedopustivo za našu kulturu. A šta kažete na nedovoljno razvijen govor i uopšte kočenje psihičkograzvoja dece-potrošača takve filmske produkcije?
Tu ću se pozvati na istraživanja niza engleskih i američkih psihologa koji se bave problematičnom decom, koja su se pojavila u vezi s novom plejadom crtanih filmova.
Kada je to počelo?
Pre desetak godina. Sećate se crtanog filma “Bivis i Bathed” koji je počeo da se prikazuje na kanalu MTV, međunarodnom televizijskom kanalu koji ciljano usađuje vrednosti kontrakulture pop-seks-narkotika? Bivis i Bathed su verovatno prvi junaci koji su počeli da navikavaju gledalište na divlje modele ponašanja… Ali, vratimo se deci koja imaju zastoj u psihičkom razvoju. Ona u školi ne mogu da pojme izgovorene informacije, pate od nedovoljno razvijenog govora i emocija. Zapadni naučnici su ustanovili da su to deca koju je u ranom detinjstvu “vaspitavao” televizor. Stručnjak za govor, dr Sali Vord (Engleska) kaže da je poslednjih 20 godina naglo porastao broj dece koja umeju da pojme samo vizuelne informacije. Reči prolaze mimo njih. “Tevevaspitanici” imaju velikih poteškoća u školi zbog promene uobičajenog vizuelnog poimanja u verbalno, jer ih ne obučava televizor već živi učitelj. A uz to i moraju opštiti sa drugom decom, a to im je nepristupačno.
A kako zapravo takvu decu oblikuju crtani filmovi poslednjeg pokolenja?
Obratimo se još jednom “Teletabisima”. Odrasli ljudi koji su gledali tu seriju često su obraćali pažnju na čudnovatosti kojih nikada pre nije bilo u crtanim filmovima. Kao prvo, igrane epizode su se dvaput zaredom ponavljale (što je samo po sebi zapanjujuće, svojevrsno “ukucavanje”!) A još su u “Teletabisima” povremeno prikazivani crtani inserti koji bi se tokom nedelje nekoliko puta ponavljali. Evo, recimo, “Povorka zveri”: na ekranu se iznenada pojavljuju zveri, sasvim različite, iz raznih prirodnih zona: krokodili pomešani s nilskim konjima, pingvinima, nojevima. Kreću se vrlo polagano, u karavanu, i njihov prolazak ekranom se oteže tokom 3-4 minuta. To je za film jako mnogo vremena. Ili drugi insert. Tri broda polako plove ekranom. Ništa se ne događa, oni prosto pramcem seku talase, naprave krug i otplove. A evo još jedne karakteristične slike. Na drvo nasred livade zaredom sleće petnaest ptica. Svaka malko vrti repom, sleće na granu i skameni se, tačno kopirajući pokrete prethodnih, i to opet traje prilično dugo! Kakva je to nastranost? Nikad u filmu ničeg sličnog nije bilo, niti je moglo biti, pošto je u njemu važna radnja. Ona se mora odvijati…
I imati smisla…
Dabome! Autori “Teletabisa” En Vud i Elis Kan kažu da su u emisiji primenjene nekakve izuzetno napredne naučne tehnologije koje razvijaju malu decu. Ali, inserti zapravo imaju sasvim drugi smisao – da naviknu decu na ekran. I to strašno, hipnotički naviknu! Ta ekran zrači. Njegovo treperenje, koje čovek mimo svoje volje opaža, ima određeni ritam. Atreperavo svetlo, ritam i naročito odabrani šumovi hipnotički deluju na psihu. Usled toga mali čovek pada u trans i veđ sasvim nekritički prima sve što dopire s ekrana, mami ga njemu. “Teletabisi” predstavljaju dosledno stvaranje čoveka-debila koji će sedeti pred TV-ekranom otvorenih usta i gutati sve informacije.
Verovatno se upravo hipnotičkim dejstvom ekrana može objasniti činjenica što se dete ne može samo otrgnuti od televizora, a kada roditelji pokušavaju da isključe “kutiju”, pobesni, očajnički urla, kidiše.
Da, naravno, to je zavisnost nalik na narkotičku. A odvajanje od narkotika izaziva naglu reakciju.
A kakve još modele ponašanja usađuju crtani filmovi tipa “Teletabisa”?
Dete postaje neprijemčivo na opasnost. Na primer, tokom svih trista šezdeset pet epizoda, teletabisi na poziv “Vreme je za spavanje!” uskaču u kapak na brdu. A male gledaoce taj kapak asocira na udobnost kuće u kojoj TV-junaci žive. Znači, slika kapka stiče pozitivnu obojenost, i deo naročito sugestivne, kao i dečice sklone riskantnom ponašanju, sasvim može slediti primer omiljenih junaka. Osim toga, dete kao da navikavaju da naleće na opasnost, modelirajući riskantno ponašanje čak i u sasvim normalnim, standardnim prilikama. Recimo, teletabis se ljulja na ljuljašci. Spiker izvan kadra kaže: “Beba se ljulja”. “Beba” se dvaput zaljuljala i pala. Ustala je, opet sela na ljuljašku. Opet glas spikera: “Beba se ljulja”. Teletabis opet pada. I tako jedno šest puta, kao da se detetu u glavu ukucava veza između pojmova “ljuljaška” i “padati”.
Onda se teletabis neko vreme normalno ljulja, ali ideja da je ljuljanje na ljuljašci povezano s padanjem ostaje u detetu, i kada ono samo sedne na ljuljašku, sasvim je moguće da ta ideja iskrsne. Ta i sami vrlo dobro znate šta za čoveka znače radnje koje je utuvio. Usled toga mališan će načiniti nehotičan pokret i isto pasti.
Samo što to za njega neće biti bez posledica kao za TV-junaka.
Upravo tako. Iste takve ideje su ubacivane u svest mališana kada su se teletabisi igrali lopte. Na ekranu su stalno prikazivani nekakvi promašaji, neuspesi.
“Ali to je upravo zarad sprečavanja stvarnih neuspeha!” reći će vam autori…
Reći se može sve što vam padne na pamet. Međutim, mi još nismo skroz izgubili iz sećanja normu i pamtimo da su decu otkad je sveta i veka učili na pozitivnim primerima, dok su se negativne trudili da ne demonstriraju, i što je najvažnije, uvek su ih pratila naravoučenija. A ovde je prosto prikazivanje, bez davanja ocene. Kao, neka sami izvlače zaključke.
Da, to je jedno od osvnih načela takozvane “nedirektšne pedagoije”: “Mi pružamo informaciju, a dete samo načini svoj slobodni izbor”. Često između života i smrti, zdravlja i bolesti.
A evo primera popuštanja kočnica polnih nagona teletabisa. To više nisu crtani, već dokumentarni kadrovi, snimljeni u nekoj afričkoj ambasadi. Crnačka porodica igra lambadu. Deci od 3-4 godine je, dabome, krajnje neophodan takav superseksualni ples gde se trljaju trbusima, zadnjicama, gde se svi, držeći se jedan za drugog u nizu, sladostrasno izvijaju… Zamislite samo do čega to može dovesti ako deca počnu da oponašaju ono što su videla. Još je bilo epizoda gde su dečaci-teletabisi oblačili haljinice devojčica i nisu hteli da ih skinu. A ostali teletabisi su odobravali njihovo ponašanje, govoreći da je to dobro, on je “ko devojčica”.
Pročitajte i U šta nam deca izrastaju?
To jest, programirao se poremećaj polne orijentacije?
U svakom slučaju, to je pokušaj da se uzdrma norma. Jer dečaci uopšte izuzetno retko kad žude da se obuku kao devojčica. A ako se iznenada i obuku, onda im bližnji kažu: “Zašto? Skini to! Nisi ti devojčica!” A ovde je upravo obrnuto. Još jednom želim da istaknem da u “Teletabisima” nije bilo ničeg suvišnog, ničeg slučajnog. Apsolutno su sveepizode bile osmišljene i brižljivo poređane. Uostalom, kao i u drugim sličnim crtanim filmovima. “Simpsonovi” su, na primer, usmereni na usađivanje devijantnog ponašanja u porodici, i verovatno vam je poznato da su roditelji čak podneli tužbu…
Molim vas, ispričajte o tome malo podrobnije.
Jedan tridesetogodišnjak je primetio da je njegovo dete, vrlo mio, dobar dečak, odjednom počelo divlje da se ponaša: kidiše pesnicama na majku, govori gadosti. Otac nikako nije mogao da shvati u čemu je stvar dok mu prijatelj nije rekao: “Čuj, pa on u tančine kopira ono što prikazuju u crtanom filmu o Simpsonovima!” I stvarno, dečak je dvaput dnevno, ujutru i uveče, gledao tu crtanu seriju. A ocu nije bilo ni na kraj pameti da u dečjem crtaću može biti ičeg štetnog. Razgnevljeno je tužio kompaniju Ren-TV koja prikazuje “Simpsonove”. Kompanija je počela da vrda, govoreći da je otac sam kriv. Kao, to nisu dečji crtani filmovi. Međutim, ispostavilo se da je svaka TV-kompanija po zakonu dužna da tokom određenog, popriličnog vremena emituje filmove za decu. A na Ren-TV za decu ništa osim “Simpsonovih” nisu prikazivali. Tako da im tu možda i neće uspeti da se “izvade”.
A šta je to štetno u “Simpsonovima”?
A kako vam se sviđaju ovakvi tekstovi? Sin na majčinu molbu da nešto uradi uzvraća: “Sama uradi, droljo matora!” Starci su, na primer dedica Simpson, prikazani u idiotskom svetlu. Starosti, iznemoglosti, bolesti se tanano i vrlo “duhovito” (!), što je naročito strašno, rugaju. Te kornjača starcu ukrade veštačku vilicu, a jadnik ne može da je sustigne, te mu rođeni sin pred nosom zalupi vrata. Tu se potpuno razaraju norme ponašanja dece i roditelja. Ma, zapravo, u normalnom društvu nije uobičajeno da se tako ponaša prema bilo kome!
I junake tog, da prostite, crtanog filma ne kažnjavaju?
Naravno da ne. Naprotiv, sve je vrlo ljupko i veselo, “kul”. Svojevrstan “crni humor”. A evo druge manipulacije dečjom svešću. Poznanica iz Peterburga, psiholog M. A. Kurtiševa pričala mi je o nedavnim slučajevima surovog i sasvim nemotivisanog premlaćivanja dece od godinu dana na dečjem igralištu od strane dece predškolskog uzrasta.
Od godinu dana? Ali zašto?
Pa zato što se sada i mržnja prema bebama sugeriše s TV-ekrana. Setite se makar crtane serije “Joj, ta dečica”. Bebe su u njoj prikazane kao ogavna, gnusna bića ogromnih, naduvenih glava na kojima kao na očerupanoj kokoški štrče retke dlačice. Užasno izgledaju, a te crtane bebe još i izvode nekakve jezive pakosti. A pošto stvarne bebe imaju ista taspoljna obeležja, onda se u predškolskom detetu javlja dvostruka asocijativna veza: prenos s monstruozne crtane “dečice” na stvarne bebe koje ono vidi tokom šetnje. I javlja se misao da ih treba tući kao ta čudovišta.
U savremenoj kulturi je uopšte mnogo napora usmereno na usađivanje protivporodičnih osećanja!
Da, razaranje veza unutar porodice u najtešnjoj je vezi s ideologijom ograničenog rađanja (abortusom), to je jedinstven kompleks.
Roditelji maloletnika stalno se žale na neprobojan cinizam svojih potomaka. A pritom to često uopšte nisu deca prepuštena ulici, već obrnuto, ona čiji seroditelji trudeda ih okruže pažnjom, žrtvuju se za njih. A uzvraća im se podmuklom nezahvalnošću i nekakvim neverovatno postojanim cinizmom. Kako se on odgaja?
Istim tim metodama i načinima. Model ciničnog ponašanja emituje se u mnoštvu američkih filmova za maloletnike: „Američki kolač“, “Nešto žestoko u pantalonama”… Stotine filmova oblikuju ličnost s okrutnim pojmovima o svim sferama života, pa i onim najintimnijim, najtananijim. Izrasta čovek kao istesan od cepanice: tup, grub, poživinčen.
A šta kažete za “Ulicu Sezam”? I tu je seriju takođe gledalo mnoštvo mališana. Čak sam u jednom dečjem vrtiću u Podmoskovlju videla ogromne likove iz “Ulice Sezam” korišćene u nastavi. Zadovoljni vaspitači su pričali da se deca rado uključuju u takvu metodiku s primenom igre.
Deca se uopšte rado igraju s odraslima, tako da to nije argument. U ”Ulici Sezam” su ista ta načela: propaganda devijantnog i neuspešnog ponašanja. Sem toga, junaci su vrlo nakazni i odvratni. Zašto je to potrebno? A stvar je u tome da se dete identifikuje ne samo s ponašanjem junaka. Mehanizmi imitacije su kod dece refleksni i tako tanani da omogućavaju zapažanje ma i najmanjih emocionalnih promena, najsitnijih mimičkih grimasa. Pogledajte pažljivo mamu s detetom od godinu dana i primetićete nekakvu mimičku sličnost među njima. Deca se uče podražavajući, između ostalog podražavaju mimiku bližnjih, omiljenih TV-junaka. A fizionomije čudovišta iz “Ulice Sezam” su sve jedna od druge ogavnije: tupave, zlobne ili pomamne. Kada se dete identifikuje s takvim likovima, njegovo unutrašnje samoosećanje se dovodi u saodnos s izrazom njihovih lica. I mališan počinje da se ponaša na odgovarajući način: nemoguće je poprimiti zlobnu mimiku i ostati u duši dobričina, poprimiti besmisleno keženje i stremiti “baktanju naukom”.
Ali zašto decu privlače svi ti odvratni šrani i crtani filmovi i kompjuterske trice? Ta njima bivaju zaražena čak i deca iz obrazovanih porodica, od malih nogu upoznata s uzorima dobre, prave umetnosti.
Doktor psiholoških nauka, prof. L. N. Matvejeva iz Moskovskog državnog univerziteta “M. V. Lomonosov” izvela je sledeći ogled: omladincima su prilikom gledanja raznih filmova davani u ruke uređaji s molbom da u posebno zanimljivim trenucima pritisnu dugmence. Rezultat je bio zapanjujući. Ispostavilo se da je gledaocima podjednako zanimljivo i pucanje u slepoočnicu ili odrubljivanje glave, i ljubljenje ili kada se junak posle pobede penje na stenu s koje se otvara prekrasan vidik. To jest, ljudima je podjednako zanimljivo kako ono prekrasno tako i ono užasno. To stimuliše, golica živce. Kada takva stimulacija po-staje uobičajena, prijatna, čovek više ne može bez nje. A s druge strane, on sada prima samo takvu stimulaciju, dok je nesposoban da se snađe u istančanijim osećanjima kakve imamo u starim klasičnim filmovima. Zato stimulisanje grubim stimulansima seksa, nasilja, odvratnosti, sadizma za njega postaje norma. A sve ostalo je ispod praga njegovog opažanja, kao klasična muzika za laika.
A zašto je potrebno reklamirati devijantno ponašanje koje odstupa od norme?
To je deo ideologije zapadne civilizacije. Ono što sad uobičajeno zovu globalistički projekat. Globalisti smatraju da su resursi planete ograničeni, a ljudi je previše i njihov broj treba “smanjiti”, po mogućstvu bez pribegavanja neskrivenom nasilju. Tehnologije “ispiranja mozgova” odavno su izumljene, ali su sada postale savršene kao nikada pre. Trupla zaglupljene omladine izvršiće zlodela i njeni se članovi mogu strpati u zatvor. Tako će se manipulatori ratosiljati ustanaka na čije čelo bi mogli doći hrabre, energične, strastvene ličnosti. Drugi deo stanovništva bi mogao mirno živeti, imati porodicu i vaspitavati decu, ali pošto rađanje u globalističkom svetu treba ograničavati, u omladini se vaspitava omraza prema deci, a homoseksualizam i lezbijstvo se uzdižu u rang norme i na sva usta hvale. Sada se polni nagon može zadovoljavati bez “neželjene trudnoće”. A treća grupa ljudi će otvorenih usta i balaveći sedeti pred ekranom. Takvima je najlakše upravljati.
Ali zašto formirati kompleks promašenih?
A kome bi se inače utrapljivali narkotici? Jer to je jedna od glavnih stavki prihoda tvoraca “vrlog novog sveta”. Promašeni čovek je nezadovoljan svojim životom, sklon depresiji. I tu mu uslužno podmeću ”lek”. Ta narkotike prikazuju kao sredstvo protiv depresije. I stvarno, oni omogućavaju privremeno razdrmavanje. Istina, potom depresija obuzima s novom snagom, ali se može uzeti nova doza i opet se trgnuti. Pa i sve tri navedene grupe ljudi kandidati su za narkomane. Čovek koji krši društvene norme, duboko je nesrećan. To je još Dostojevski izvanredno pokazao u romanu “Zločin i kazna”. Postotak narkomana je najveći među homoseksualcima i lezbijkama. A predstavnike treće grupe, one što balave, elementarno mogu vući za nos govoreći, kao što se donedavno govorilo u SAD, da su narkotici velelepno sredstvo za jačanje polne aktivnosti ili za uzdizanje ličnosti. Narkotici postepeno postaju norma zapadnog društva.
Skoro 40% muškog stanovništva Engleske, Francuske, Španije, Holandije uzrasta od 16 do 25 godina probalo je narkotike. Nije slučajno što se u našoj zemlji stalno vode razgovori o legalizaciji trgovine narkoticima. Uopšte, narkotici su vrlo delotvorno oružje, svojevrstan insekticid kojim posipaju društvo da bi ”suvišni” ljudi nekako sami po sebi izumirali.
Pročitajte i Moderno roditeljstvo će proizvesti generaciju sebične i …
Kakve mere u nastaloj realnosti mogu preduzeti roditelji i javnost?
Naravno, od države treba zahtevati uvođenje cenzurisanja filmske i TV-produkcije za decu. Jer, inače ćemo dobiti čitavo pokolenje moralnih i fizičkih nakaza. Ali ne treba ni svu odgovornost prebacivati na državu. Roditelji moraju shvatiti da takve crtaće, akcione filmove i dr. deca ne smeju gledati. Kategorički!
A da igraju kompjuterske igrice?
Ni to, zato što čitav “džentlmenski komplet”, prisutan u crtanim i igranim filmovima, postoji i u kompjuterskim igricama. Izuzetaka je vrlo malo. Na žalost, u to sam se lično uverila iz sopstvenog roditeljskog iskustva. Šta smo znali o kompjuterskim igricama pre desetak godina, kada je moj sin bio maloletnik? Ništa. Zavarali su nas da će time dete postati razvijeno, intelektualno. A zapravo većina igrica pruža takve modele ponašanja, posle čijeg usvajanja dete postaje sasvim depresivno zato što stalno krši moralne norme. Postoje kompjuterske igrice u kojima se nudi izbor između nekoliko varijanti ponašanja. Recimo, zadatak da se izađe iz kuće i kupi hleb. To se može učiniti normalno, amože se usput i zaklati sused, pomokriti na poznatu devojku, opljačkati prodavnica, razbacati sve namirnice… Mnoga deca, naigravši se takvih igrica, uzimaju sebi “nik” pseudonim koji označava užasne likove: “izmet” ili “hulja”, ili “idiot”. U njima su iščašeni pojmovi o dobru i zlu, promenjena slika sveta.
A da i ne govorimo o kompjuterskoj zavisnosti koja čoveka pretvara u roba. Ona je poput narkotičke, i teško joj je izmaći. Zanevši se negde u sedmom razredu kompjuterskim igricama, moj sin je iznenada počeo da sve crta mrkom bojom. Tada nisam znala da je to obeležje duboke depresije. Istina, potom mi je uspelo da ga izlečim, ali kakve će biti kasnije posledice? Kada sam nedavno pisala naučni članak o kompjuterskim igricama, morala sam pregledati siže mnogih igara. Tamo je bilo takvih od kojih bi se mnogim roditeljima smučilo. Za koji mesec se može uputiti u unos teksta i korišćenje interneta. U tu svrhu uopšte nije potrebno satima igrati igrice koje obogalje ličnost i izgaze dušu.
Preuzeto iz knjige “Između ljubavi i sebičnosti” u izdanju bibioteke „Obraz Svetački“
T. Šišova i N. Markova
Itvor: Vaseljenska