Стрмоглави суноврат вредности у нашем друштву није нешто што је дошло без најаве. Могли смо то да осетимо, да приметимо сваки пут када би неко на важној функцији показао елементарно незнање у различитим областима, које је ишло и до тога да поједини високи функционери не знају датум рођења Исуса Христа. Или када би нам водитељка јутарњег програма на телевизији с националном фреквенцијом, оскудно одевена изводила бизаран плес попут јефтине забављачице у трећеразредном стриптиз бару.
Све смо то пуштали да прође. И пролазило је. Неки у таквим догађајима нису видели проблем, а други су се трудили да створе свој мирко-свет и да се од овог који око нас расте и прети да нас прогута – једноставно изолују. Али то, показало се, није могуће. Није могуће јер надстрешница вас неће питати да ли сте аполитични, неутрални, срећни, уплашени, да ли читате таблоиде или имате свој свет у ком не постоје ријалити програми ни опскурни ТВ садржаји. Надстрешници је свеједно. Она не бира на кога ће се сручити и колико ће живота након тога бити угашено, а колико их претворено у пакао.
Ипак, наш проблем данас није само та надстрешница. Она је заправо последица става да побуна нема своју сврху, све док је већини ”довољно добро”, односно док већини ”ништа не фали”.
Након што су кренули студентски протести и њихова борба за правду, они који се тој побуни противе или је не подржавају, врло често посежу за једним аргументом који сте сигурно већ чули. Ја знам да ја јесам. Више пута. То је чувено: ”Шта се ТИ буниш? Шта ТЕБИ фали?” Мислећи, притом, на то да можете пристојно да живите, да не гладујете, да имате аутомобил и можете да отпутујете с времена на време на неки одмор. Једна моја познаница, иначе учитељица која није прихватила идеју о обустави наставе, врло је искрено и јасно рекла – мени није лоше.
”Плата ми је сад боља, моћи ћу и да одем на море, на послу немам стрес. Мени је добро.”
Мени је добро. МЕНИ је добро. И ту се прича завршава.
Људи који ово изговарају у томе чак не виде ништа спорно. Врло су искрени, верују да су практични и разумни, за разлику од ”разуларене” прилично велике групе која због једне надстрешнице хоће да окрене цео систем наопачке. Страх ових људи је да, ако се то деси, нешто ће се и у њиховим животима променити (на горе). Врло често су заправо у праву, јер ситне користи које имају у систему какав јесте, могле би лако нестати његовом променом.
Али, право питање за њих је: ”А шта би данас говорио да је испод надстрешнице било ТВОЈЕ дете?” Без увијања. Директно и јасно питање. Да ли би ти и тад било добро?
На то ће вам они слегнути раменима, заћутати, али не надајте се, неће разумети. Јер је то онај део друштва који није нужно зао и покварен, само је социјално и емоционално заостао у развоју.
Размишљајући о њима, сетила сам се давно причитане приче о Маргарет Мид, антрополошкињи која је докторирала на Колумбији, у првој половини прошлог века. Према тој причи, један од њених студената поставио јој је занимљиво питање – који је први знак цивилизације?
И док је вероватно очекивао да ће њен одговор бити откриће ватре или неког оруђа, након што је мало размислила, Маргарет је одговорила: ”Први знак цивилизације је поломљена, па залечена бутна кост.”
Бутна кост (или фемур) најдужа је кост у људском телу. У животињском свету, сломити бутну кост значи бити осуђен на смрт. Животиње које поломе бутну кост постају лак плен другим зверима у ланцу исхране јер нису у стању да беже нити да се о себи брину.
Како је др Мид објаснила свом студенту, залечена бутна кост значи да је човека који ју је сломио неко морао неговати, бринути о њему, доносити му воду, храну, ловити за њега, чувати га од звери. Дакле, сломљена, па залечена бутна кост значи да је човек добио негу и бригу другог човека.
”Тренутак кад је први пут човек помогао другом човеку који је у невољи је уједно и тренутак кад је почела цивилизација” – казала је др Мид.
Чак и они који сумњају у истинитост овог догађаја не поричу да су чињенице изнете у њему вероватно тачне.
Брига за друге, помагање другим људима, емпатија и осећај да су нам и животи неких, можда чак нама непознатих људи, важни и вредни, чине нас цивилизованим бићима.
И управо су ту развојну фазу, ону елементарну етичку и моралну, прескочили они који не разумеју због чега се буните, ако већ вама, лично вама, не фали ништа. Погинули су тамо неки други. Згазлили су тамо неку туђу децу. Четворица батинаша претукли су неко туђе дете. Они нека се буне. На страну то што се да ли је неком добро или није гледа кроз материјални положај, марку аутомобила који вози и цену патика које носи. Никако кроз здрав систем, чисте паркове, уредне и обновљене школе, домове здравља и болнице у којима има довољно лекара, задовољних условима у којима раде.
Зато, када вас следећи пут неко пита због чега се буните и шта ВАМА фали, можда можете да му испричате ову причу о бутној кости. Траг до прве сломљене, па залечене бутне кости води нас 15.000 година у прошлост, према неким научним открићима. Ипак, има још оних људи који нису достигли ни тај први, базични ниво цивилизацијског развоја. Будите срећни што нисте међу њима и не замерите им. Не умеју боље.