Strmoglavi sunovrat vrednosti u našem društvu nije nešto što je došlo bez najave. Mogli smo to da osetimo, da primetimo svaki put kada bi neko na važnoj funkciji pokazao elementarno neznanje u različitim oblastima, koje je išlo i do toga da pojedini visoki funkcioneri ne znaju datum rođenja Isusa Hrista. Ili kada bi nam voditeljka jutarnjeg programa na televiziji s nacionalnom frekvencijom, oskudno odevena izvodila bizaran ples poput jeftine zabavljačice u trećerazrednom striptiz baru.
Sve smo to puštali da prođe. I prolazilo je. Neki u takvim događajima nisu videli problem, a drugi su se trudili da stvore svoj mirko-svet i da se od ovog koji oko nas raste i preti da nas proguta – jednostavno izoluju. Ali to, pokazalo se, nije moguće. Nije moguće jer nadstrešnica vas neće pitati da li ste apolitični, neutralni, srećni, uplašeni, da li čitate tabloide ili imate svoj svet u kom ne postoje rijaliti programi ni opskurni TV sadržaji. Nadstrešnici je svejedno. Ona ne bira na koga će se sručiti i koliko će života nakon toga biti ugašeno, a koliko ih pretvoreno u pakao.
Ipak, naš problem danas nije samo ta nadstrešnica. Ona je zapravo posledica stava da pobuna nema svoju svrhu, sve dok je većini ”dovoljno dobro”, odnosno dok većini ”ništa ne fali”.
Nakon što su krenuli studentski protesti i njihova borba za pravdu, oni koji se toj pobuni protive ili je ne podržavaju, vrlo često posežu za jednim argumentom koji ste sigurno već čuli. Ja znam da ja jesam. Više puta. To je čuveno: ”Šta se TI buniš? Šta TEBI fali?” Misleći, pritom, na to da možete pristojno da živite, da ne gladujete, da imate automobil i možete da otputujete s vremena na vreme na neki odmor. Jedna moja poznanica, inače učiteljica koja nije prihvatila ideju o obustavi nastave, vrlo je iskreno i jasno rekla – meni nije loše.
”Plata mi je sad bolja, moći ću i da odem na more, na poslu nemam stres. Meni je dobro.”
Meni je dobro. MENI je dobro. I tu se priča završava.
Ljudi koji ovo izgovaraju u tome čak ne vide ništa sporno. Vrlo su iskreni, veruju da su praktični i razumni, za razliku od ”razularene” prilično velike grupe koja zbog jedne nadstrešnice hoće da okrene ceo sistem naopačke. Strah ovih ljudi je da, ako se to desi, nešto će se i u njihovim životima promeniti (na gore). Vrlo često su zapravo u pravu, jer sitne koristi koje imaju u sistemu kakav jeste, mogle bi lako nestati njegovom promenom.
Ali, pravo pitanje za njih je: ”A šta bi danas govorio da je ispod nadstrešnice bilo TVOJE dete?” Bez uvijanja. Direktno i jasno pitanje. Da li bi ti i tad bilo dobro?
Na to će vam oni slegnuti ramenima, zaćutati, ali ne nadajte se, neće razumeti. Jer je to onaj deo društva koji nije nužno zao i pokvaren, samo je socijalno i emocionalno zaostao u razvoju.
Razmišljajući o njima, setila sam se davno pričitane priče o Margaret Mid, antropološkinji koja je doktorirala na Kolumbiji, u prvoj polovini prošlog veka. Prema toj priči, jedan od njenih studenata postavio joj je zanimljivo pitanje – koji je prvi znak civilizacije?
I dok je verovatno očekivao da će njen odgovor biti otkriće vatre ili nekog oruđa, nakon što je malo razmislila, Margaret je odgovorila: ”Prvi znak civilizacije je polomljena, pa zalečena butna kost.”
Butna kost (ili femur) najduža je kost u ljudskom telu. U životinjskom svetu, slomiti butnu kost znači biti osuđen na smrt. Životinje koje polome butnu kost postaju lak plen drugim zverima u lancu ishrane jer nisu u stanju da beže niti da se o sebi brinu.
Kako je dr Mid objasnila svom studentu, zalečena butna kost znači da je čoveka koji ju je slomio neko morao negovati, brinuti o njemu, donositi mu vodu, hranu, loviti za njega, čuvati ga od zveri. Dakle, slomljena, pa zalečena butna kost znači da je čovek dobio negu i brigu drugog čoveka.
”Trenutak kad je prvi put čovek pomogao drugom čoveku koji je u nevolji je ujedno i trenutak kad je počela civilizacija” – kazala je dr Mid.
Čak i oni koji sumnjaju u istinitost ovog događaja ne poriču da su činjenice iznete u njemu verovatno tačne.
Briga za druge, pomaganje drugim ljudima, empatija i osećaj da su nam i životi nekih, možda čak nama nepoznatih ljudi, važni i vredni, čine nas civilizovanim bićima.
I upravo su tu razvojnu fazu, onu elementarnu etičku i moralnu, preskočili oni koji ne razumeju zbog čega se bunite, ako već vama, lično vama, ne fali ništa. Poginuli su tamo neki drugi. Zgazlili su tamo neku tuđu decu. Četvorica batinaša pretukli su neko tuđe dete. Oni neka se bune. Na stranu to što se da li je nekom dobro ili nije gleda kroz materijalni položaj, marku automobila koji vozi i cenu patika koje nosi. Nikako kroz zdrav sistem, čiste parkove, uredne i obnovljene škole, domove zdravlja i bolnice u kojima ima dovoljno lekara, zadovoljnih uslovima u kojima rade.
Zato, kada vas sledeći put neko pita zbog čega se bunite i šta VAMA fali, možda možete da mu ispričate ovu priču o butnoj kosti. Trag do prve slomljene, pa zalečene butne kosti vodi nas 15.000 godina u prošlost, prema nekim naučnim otkrićima. Ipak, ima još onih ljudi koji nisu dostigli ni taj prvi, bazični nivo civilizacijskog razvoja. Budite srećni što niste među njima i ne zamerite im. Ne umeju bolje.