Zašto se tinejdžeri povlače u sebe kad imaju problem

novembar 8, 2019

Možda razlog što se tinejdžeri izoluju kada imaju neki problem umesto da se obrate roditeljima, zapravo leži u tome što su ih, kad su bili deca, ti isti roditelji upravo tome i učili. Kad imaš problem, kad te preplave emocije i ne možeš da kontrolišeš ponašanje, odlaziš u ćošak, u svoju sobu, ili već na neko treće mesto gde ćeš SAM da razmišljaš o tome što si uradio. O SVOM problemu. Umesto da im pomognemo da reše problem, čak i onda kada deluje kao da našu pomoć ne žele.

Kad su deca mala i muče se i bore da izađu na kraj sa svojim emocijama, oni zapravo ne umeju da ih iskažu na pravi način. Nisu još naučili. Treba im vremena za to. Zato ponekad histerišu, zato imaju ispade besa. Zato vrište i kenkaju. To je njihov način komunikacije sa nama. Nikad neću zaboraviti svog sina kad je, sa svojih 2,5 godine, rekao: “Mama, ja neću da budem ovakav! Mama, smiri me!” A ja sam baš pre toga vikala jer sam izgubila svako drugo oružje da se izborim sa njegovim bacanjem po podu. A to je bio tako jasan poziv u pomoć koji mnoga deca ne umeju da upute. Umesto toga, komuniciraju onako kako mogu.

Potrebna im je pomoć odraslih da organizuju, procesiraju, izraze svoja osećanja na zdrav nači. A društvo nas uči da ih u tim trenucima treba kazniti. Poslati u izolaciju. Istući.

Učimo ih, uporno ih učimo da ne smeju da pokažu ono što osećaju. Ne kukaj. Ne žali se. Ne plači. Tvoja osećanja su pogrešna. To što osećaš je potpuno bez veze. Budi tih…

Posle nekog vremena, oni baš to i urade. Budu tihi i prestanu da pokazuju emocije. Jer – pa to smo im mi rekli! Mi smo od njih to tražili toliko puta. Toliko puta kad smo im bili potrebni, oni su morali sa svojim problemom da se izbore potpuno sami. U svojoj sobi. U ćošku. Na stolici za razmišljanje.

A onda postanu tinejdžeri i očekujemo da nam se obrate za pomoć kad imaju problem. Da imaju poverenja u nas. Jer, to sad već može biti ozbiljan problem i mi treba da o tome znamo. Želimo da osećaju slobodu da nam kažu, da razgovaraju s nama. Očekujemo da znaju da je sad to u redu. Da sad hoćemo da budemo deo njihovog problema i pomognemo. Ali, oni su toliko puta već učeni da moraju sami, da sad više ne umeju drugačije.

Dozvolite svojoj deci da osećaju. Dajte im do znanja da su njihova osećanja važna. Neka znaju da ste tu da ih čujete.

Brzo će proći histerije zbog mleka sipanog u pogrešnu šolju ili izgubljene olovke, a ustupiće mesto raskidima, slomljenim srcima, dilemama koje se tiču seksa, vršnjačkog nasilja ili drugih izazova koje nosi tinejdžersko doba. A želećete da tad dođu kod vas, da vam povere svoj problem, ma koliko mali bio.

Budite njihova sigurna luka danas.

A. C.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama