Kad direktor škole u Nišu profesora matematike traži preko oglasa na društvenim mrežama, a čas fizike drži profesorka geografije jer druge opcije nema, vreme da se počnemo da brinemo odavno je prošlo. Nacionalna služba za zapošljavanje je ovog proleća zabeležila da je nastavnik fizike bio tražen skoro isto koliko i pekar, a nastavnik biologije koliko i tapetar. Na Fizičkom fakultetu u Beogradu se prošle godine u prvom upisnom roku za smer za profesora fizike prijavio samo jedan kandidat. Na PMF-u u Novom Sadu, za profesora hemije – dvoje.
Šta pokazuju brojke
Svake godine u Srbiji u penziju ode između 2.000 i 3.000 nastavnika i profesora, a nova generacija koja bi trebalo da ih zameni – tanka je. Ministarstvo prosvete je ove godine saopštiolo da nedostaju nastavnici matematike, fizike, hemije, biologije i geografije, i najavilo da razmatra da ove profesije dobiju status deficitarnih zanimanja, što bi automatski značilo korekciju koeficijenta i veće plate. Postoje i dalekosežnije projekcije: prema jednoj analizi objavljenoj krajem 2023. godine, u narednih pet godina Srbiji bi moglo da nedostaje između pet i sedam hiljada nastavnika.
Zašto plata nije (jedini) odgovor
Iako je plata ispod prosečne zasigurno velika kočnica mladima kad biraju profesiju, dekan Hemijskog fakulteta, Goran Roglić, kaže da je stvar dublja od cifre na platnom listiću:
„Primanja su im ispod svakog ljudskog dostojanstva.“
– Goran Roglić, dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu, za Nova portal.
Dekan Fizičkog fakulteta u Beogradu, Voja Radovanović, dodaje toj slici i dugoročnu dimenziju problema:
„Ukoliko ne bude imao ko da predaje deci, neće biti dobrih lekara, inženjera…“
– Voja Radovanović, dekan Fizičkog fakulteta u Beogradu, za Euronjuz Srbija.
Dakle, niz je problema koji mlade udaljavaju od nastavničke profesije, a ovo su samo neki od njih:
Gubitak autoriteta i pravne zaštite nastavnika. Dekani nastavničkih fakulteta su prošle jeseni, u zajedničkom pismu nadležnim institucijama, napisali da su „svedoci alarmantne situacije u prosveti koja preti potpunim kolapsom“, pominjući talas otpuštanja i disciplinskih postupaka protiv prosvetnih radnika.
Negativna selekcija na nastavničkim smerovima, dugo prepoznata u regionu: fakulteti sporo prilagođavaju programe potrebama prakse, pa najbolji studenti prirodnih nauka biraju istraživačke ili industrijske smerove, a nastavnički ostaje kao rezervna opcija.
Radno opterećenje i stres bez odgovarajuće podrške – administracija, veliki broj časova, odsustvo mentorstva mladim nastavnicima na početku karijere.
Regionalna neravnoteža – mladi iz manjih sredina odlaze na studije u veće gradove i retko se vraćaju, pa škole u unutrašnjosti ostaju bez kadra.
Stambeno pitanje – posebno za mlade nastavnike koje škola prima u sredine gde nemaju gde da žive.
Roglić je, komentarišući odnos vlasti prema prosveti u jednoj kasnijoj izjavi za Danas, otišao i korak dalje, ocenjujući da već sama teza da je „obrazovanje roba koja se prodaje na tržištu“ dovoljno govori o prioritetima nadležnih. Dok god se o obrazovanju govori u kategorijama tržišta i troška, a ne ulaganja i dostojanstva profesije, plata sama neće privući, a ni zadržati, mlade ljude u učionicama.
Ovo prepoznaju i sami akteri sistema: dekani osam fakulteta Univerziteta u Beogradu (matematičkog, fizičkog, hemijskog, biološkog, geografskog, filozofskog, filološkog i fakulteta za fizičku hemiju), zajedno sa Društvom direktora škola Srbije i reprezentativnim sindikatima, potpisali su takozvanu Platformu za spas obrazovanja, tražeći da država preuzme punu odgovornost i formuliše jasnu, dugoročnu strategiju – ne parcijalne mere.
Šta se do sada pokušavalo – i zašto to nije dovoljno
Dve mere su trenutno na stolu:
Status deficitarnog zanimanja za nastavnike matematike, fizike, hemije, geografije i biologije, koji bi automatski podigao koeficijent zarade. Ovo je smisleno kao signal i kao kratkoročna injekcija, ali samo po sebi ne menja uslove rada, ne rešava pravnu nezaštićenost i ne dotiče kvalitet inicijalnog obrazovanja budućih nastavnika.
Privremeno angažovanje penzionisanih nastavnika, predlog sindikata koji ministarstvo razmatra. Lidija Radulović sa Filozofskog fakulteta upozorava da ovo može biti korisno isključivo kao prelazno rešenje.
Obe mere leče simptom. Platforma za spas obrazovanja, s druge strane, traži nešto što je teže sprovesti, ali suštinskije – sistemsku promenu koja povezuje platu, zakonsku zaštitu, upis i regionalni razvoj u jedan paket. Problem je što ni ta platforma, iako postoji od 2023. godine, do danas nije dobila formalan odgovor. Radovanović je za Danas, povodom najavljenog susreta sa premijerom i ministrom prosvete, rekao:
„Rečeno je da će nas zvati na razgovor… ali do toga još nije došlo.“
– Voja Radovanović, dekan Fizičkog fakulteta u Beogradu, za Danas
A šta bi moglo ZAISTA da pomogne
Umesto jedne mere, potreban je koordinisan paket – jer svaka mera pojedinačno rešava samo deo problema, a preostale slabosti u sistemu poništavaju taj efekat.
1. Materijalni status kao ulazna karta, ne kao jedino rešenje
Povećanje plata od 30 do 50 odsto iznad proseka zarade u Srbiji, koje traži Platforma za spas obrazovanja, ima smisla kao poruka o vrednosti profesije – ali treba ga sprovesti zajedno sa ostalim merama, jer samo povećanje plate, bez promene uslova rada, privući će ljude koji će ubrzo otići iz istih razloga zbog kojih danas odlaze i sadašnji nastavnici.
2. Zakonska zaštita integriteta i autoriteta nastavnika
Jasna pravna regulativa koja definiše šta nastavnik sme, a šta učenik i roditelj ne smeju, uz brze i predvidive mehanizme zaštite kad dođe do sukoba. Ovo je, sudeći po tonu prošlogodišnjeg pisma dekana nastavničkih fakulteta, danas podjednako hitno pitanje koliko i plata.
3. Reforma inicijalnog obrazovanja nastavnika
Ne samo sniženje školarina (što fakulteti već rade), nego suštinska promena programa: više prakse u školama tokom studija, mentorski rad sa iskusnim nastavnicima, i selekcija koja ne tretira nastavnički smer kao rezervnu opciju za one koji nisu upisali „jači“ smer iste discipline.
4. Regionalne stipendije sa obavezom povratka
Predlog iz Platforme – dodela stipendija studentima iz manjih sredina uz obavezu da određeni broj godina rade u svom regionu – direktno cilja geografsku neravnomernost nedostatka kadra, koja je danas najizraženija na jugu Srbije. Dekan Šećerov, komentarišući visinu takve stipendije, kaže kratko: „što više to bolje“ – ali naglašava da odluka o iznosu nije na fakultetima, nego na državi. Dekan Matematičkog fakulteta, Zoran Rakić, ilustruje i zašto je regionalna vezanost bitna: pričao je o mladiću iz Brzeća koji je diplomirao na DIF-u, a u osnovnoj školi predaje i matematiku i hemiju – dakle, van svoje struke, u sredini gde drugog kadra nema.
5. Rešavanje stambenog pitanja mladih nastavnika
Bez subvencionisanog ili obezbeđenog smeštaja, mladi nastavnik teško prihvata posao u manjoj sredini, koliko god stipendija ili plata bila privlačna na papiru.
6. Kratkoročne premošćujuće mere – ali sa rokom trajanja i podacima
Angažovanje penzionera ili nastavnika iz srodnih struka ima smisla isključivo kao privremena mera, zasnovana na tačnim podacima o tome gde i za koje predmete nedostaje kadar, uz jasan plan kada i kako se ta mera gasi u korist stalnog zapošljavanja mlađih generacija.
Zašto paket, a ne pojedinačna mera
Iskustvo zemalja koje uspešno zadržavaju nastavnike – a to su, prema analizama obrazovnih sistema, po pravilu one koje kombinuju visoke plate sa dobrim radnim uslovima – pokazuje da samo povećanje ulaganja u obrazovanje ne dovodi automatski do boljeg kvaliteta rada nastavnika ili njihovog višeg društvenog statusa. Potrebne su i mere profesionalizacije same profesije, paralelno sa novcem.
Za Srbiju to znači: dokle god se rešenje svodi na „još jednu meru“, situacija će stagnirati onako kako je stagnirala poslednjih desetak godina, uprkos apelima dekana i sindikata koji traju, formalno, od 2022. godine. Suštinski pomak zahteva ono što Platforma za spas obrazovanja i traži – da država preuzme odgovornost za koordinisanu, višegodišnju strategiju, sa merljivim ciljevima po predmetima i regionima – umesto niza mera koje se najavljuju svake godine iznova, dok se broj upisanih na fizici i dalje meri na prste jedne ruke.