Zašto rađamo decu i kako možemo postupiti kada se naše ideje o sreći i uspehu razilaze? Vaspitač sa dugogodišnjim iskustvom Marina Solotova, razmišlja o problemima savremene dece i roditelja i o tome kako roditeljske ambicije utiču na decu.
„Zašto ste rodili dete?”
Ovo je pitanje koje često postavljam majkama koje dođu da od mene potraže savet.
Prva reakcija je zbunjenost. A onda obično, umesto odgovora, dobijem pitanje „Zar to nije očigledno?”
„Ne, ne razumem. Ako znate odgovor, recite mi: Zašto ste rodili dete?”
Zanimljivo mi je da posmatram majke kako pokušavaju da odgovore na ovo jednostavno pitanje. Često počinju rečima: „Pa… ja sam se udala …”
Ovakav odgovor je, naravno, pogrešan, jer ja ne pitam o tome šta je prethodilo rođenju deteta, već pitam – ZAŠTO? A odgovor koji najčešće čujem sadrži čuvenu frazu „biti žena i majka”. Nijednom nisam čula da je neko jednostavno priznao: „Samo zato što to tako treba.” Ili: „Trudnoća mi se desila i morala sam da rodim“. Ili: „Da bih zadržala pored sebe dečka/muža” Ili: „Nisam želela da u starosti budem sama.”
Odnosno, ono što se čini očiglednim prestaje da bude tako kad je potrebno izglasiti. Jer moramo priznati da naša odluka nije u potpunosti ostvarena ili nije bila u vezi sa interesima novog čoveka koji je došao na svet … I pitanje uopšte nije nepotrebno. Nakon što iskreno odgovorimo, automatski ćemo odgovoriti na mnoga druga pitanja vezana za našu decu. Sigurno ćemo razumeti bankrot većine naših potraživanja protiv njih.
Nisam srećna kao majka, moje dete nije onakvo kakvo sam očekivala da bude
„Želela sam da budem majka“ – ovo je odgovor Inine majke na moje pitanje zašto je rodila. Pre samo pola sata, Ina je plakala pokazujući mi majčine poruke. „Sve sam za tebe radila!“, piše Inina majka, „stidim se da mojim prijateljima kažem kako si prošla, a pitaće me! Mislila sam da ćeš biti moj ponos, a šta sam dočekala?” Ina kaže da majka s njom nije razgovarala mesecima.
Razlog za majčin gnev je uspeh ćerke. Ili, iz njenog ugla, neuspeh. Ina je završila sedmi razred bez četvorke i majka je bila zadovoljna. Ali, u osmom razredu uspeh je pokvarila i, samim tim, prestala da zaslužuje majčinu ljubav. Jer: „Kako to?! Pa ona mora biti dobar đak! U našoj porodici svi su završili fakultete! ”
Razgovor je bio dug i težak. Majka je smatrala da se kao majka može ostvariti samo ako joj ćerka bude savršena na svim poljima. Skrenula sam joj pažnju na to koliko je Ina bila uznemirena, očajna i koliko joj je tada bila potrebna majčinska podrška i toplina. Rekla sam da devojčica samo pokušava da analizira uzroke svog kolapsa, da ni sama ne zna kako su se te loše ocene dogodile. Trudila se da ih popravi i ponovo zasluži majčinu ljubav, ali jednostavno nije uspela.
Njihova sreća može biti na drugom mestu
Svako od nas, pripremajući se za ulogu majke, piše sopstveni scenario.
Moja devojčica imaće dugu kosu i plešću joj divne pletenice. Kupovaću joj fine haljine, biće kao princeza. Kad odraste, na njenom diplomskom ispitu, biću najponosnija majka na svetu. A onda će se udati za doktoranta, mladog, obrazovanog, divnog.
Niko ne zamišlja devojku u pocepanim farmericama i starkama, zelene kose i sa prijateljima na biciklima čiji se roditelji razvode.
Veoma je malo onih majki koje misle o tome da je sreća njihove dece možda potpuno drugačija i da uopšte nije slična sreći koju smo mi za njih nacrtali. Često susrećem decu koja su zahvaljujući roditeljskim scenarijima propustila svoju istinsku sreću, posao, ljubav… Rođeni dizajner studira mašinstvo i oseća se promašeno. Devojka koja želi da igra rukomet studira stomatologiju da nastavi porodičnu tradiciju. I nesrećna je.
„Sanjao sam da postanem arhitekta, ali nisam imao mogućnosti, ti imaš… “- Znate, najčešće, scenario je napisan na osnovu naših neispunjenih ambicija. To jest, roditelji su uvereni da se u životu njihove dece moraju i njihovi planovi ostvariti.
Nepomirljiva bitka izbora
Šta se događa kada se naš scenario za sreću ne poklapa sa onim koji je naše dete napisalo samo? Postoji nekoliko opcija. Ponekad se dete bori da ispuni roditeljska očekivanja, zanemarujući sopstvene ideje o tome šta je dobro za njega ili nju. Pristaje na uslove koji mu ne odgovaraju. Postaje inženjer umesto kuvara. Loš inženjer umesto sjajnog kuvara. Odrasta u nesrećnu osobu, ali kakvu radost i ponos je priredio svojim roditelji!
Ali mnogo češće deca protestuju učestvujući u nemilosrdnoj bici za sopstveni izbor. Oni protestuju koliko mogu. Neki – otvoreno, histerijom, sukobima, bojkotima i lupanjem vratima. Drugi lažima, ali pokušavajući da se izbore za ono što stvarno vole. U oba slučaja obe strane su nezadovoljne, a posledice nepredvidive.
Idealna opcija je da roditelji prihvate da njihov scenario ne funkcioniše. Da to nije ono što dete želi.
Tada bi trebalo da kažu: „U redu. To je tvoj izbor i tvoj put. Mi ćemo ti pomoći ako je potrebno. Bićemo tu za tebe kad ti zatreba. Ako se predomisliš ili zaključiš da nisi bio pravu, zajedno ćemo doneti odluku kako da ispravimo grešku.” To je jedina opcija u kojoj su svi srećni.
Ostalo vam je nekoliko nedelja
Pokušala sam Ininoj majci da objasnim da se život deteta nije završio krajem osmog razreda. Da bojkot njene majke ni na koji način ne može da pomogne detetu da popravi ocene. Da bi trebalo da traži pravi razlog dramatičnog pada uspeha, a ne da zahteva od deteta da ispravi ono što ne može da ispravi. Uostalom, dobar frizer može zaraditi više od direktora fabrike, a pritom i dalje mirno spavati.
Ali odgovor je bio: „Mora! U našoj porodici, svi su na obrazovani! Ne može biti lenja! Ne želim ljude bez obrazovanja u svojoj porodici!”
Na kraju razgovora sam prekinula:
„Imate vrlo malo vremena. Samo nekoliko nedelja.”
„Za šta?” – pitala je majka. – „Da popravi ocene?”
„Ne. Da popravite odnos sa ćerkom, koji je mnogo važniji od ocena.”
Zašto stvaramo decu? Tačan odgovor je: da bismo stvorili novi život. Ovaj novi život će uskoro postati odvojen, samostalan, samodovoljan. Mora imati pravo i slobodu izbora.
Sopstveni izbori. Tek tada postoji šansa da svi oko ovog novog života budu srećni.
Autor: Marina Solotova