Агресивност код деце је све распрострањенија и све већем броју родитеља задаје главобоље па се чини да је ово заправо тема којом је потребно сви да се бавимо. Са једне стране тиче се оних чија деца испољавају такво понашање, са друге родитеља чија деца такво понашање трпе и са треће свих нас који се на различите начине бавимо децом.
Деца често агресивно понашање испољавају не само према вршњацима већ и према родитељима, другим одраслима (бабама, дедама, васпитачима, учитељима и др.) и према предметима. Поред агресије усмерене ка другима (хетероагресија), она може бити усмерена и ка себи (аутоагресија). Агресивно понашање се не испољава само као стечено, научено понашање већ је делом и природна појава. Такође је важно да разликујемо агресивно понашање од агресивности као биопсихолошког мотива и агресивног импулса као урођене одбрамбене реакције на напад и угрожавање потреба.
Прочитајте и Јеротић: Агресију код деце не треба увек спутавати
Рано испољавање агресивног понашања
Агресивност се јавља као природна појава на веома раном узрасту, а први облик таквог понашања испољава се већ према мајци путем грижења дојке уколико детету нису задовољене примарне потребе. Када дете мало одрасте агресевно понашање се манифестује свима добро познатим бацањем на под, лупањем о под, ударањем особа око себе, бацањем предмета и др. а представљају производ фрустације детета на осујећеност неке потребе или жеље. Како дете расте мењају се облици испољавања, а репертоар агресивног понашања се усложњава, уколико се правовремено не реагује на неприхватљиво понашање. Ситуације попут намерног вршења нужде на непримереним местима такође може бити израз агресивног понашања.
Агресивност као облик комуникације
У фази формирања говора као средства комуникације нарочито се може испољити непримерено понашање код деце код које говор изостаје. Деца која још увек нису развила вербалну комуникацију а бораве у вршњачкој групи у којој је већина већ овладала овом функцијом, неретко испољавају агресивно понашање. Оно се јавља као последица немогућности да саопшти своје потребе и намере а и друге деце да га разумеју и одговоре на те потребе. Узајамно неразумевање ствара дистанцу па дете које није вербално има осећај отуђености и искључености из групе. Осећај изопштавања код детета ствара фрустрацију па оно прибегава агресивним методама како би скренуло пажњу на себе.
Прочитајте и Моје агресивно дете
Агресивно понашање у функцији прихватања
Доминантан утицај на прибегавање агресивном понашању свакако припада филмовима, серијама, разним емисијама са агресивним садржајима, различитим облицима видео игара, али и моделу таквог понашања у непосредном окружењу. Како се деца угледају на јунаке, хероје, гангстере из нереалног света, тако узори могу бити у породици и вршњачкој групи. Све већа промоција “јунаштва” и “моћи” произашла из неадекватног облика понашања/агресије код деце ствара дивљење и жељу да буду као они. Потребно је да узмемо у обзир да је човек социјално биће и да је једна од важнијих потреба да буде прихваћен у друштву. Када ту потребу ставимо у контекст да живимо у времену у коме је “ин” бити “лош момак”, а потпуни “оут” бити добар ђак, смеран, културан долазимо до одговора зашто све већи број деце бира да иде “лошим путем”.
Шта је важно да знате?
Дете се рађа са агресивним потенцијалом који се обликује током одрастања у интеракцији са околином. Оно временом стиче способност да се на одговарајући начин носи са својим нагонима, који укључује и агресивне. Када узмемо у обзир да се највећи део њеног испољавања учи у интеракцијама с породицом и социјалном средином, важно је да водимо рачуна о порукама које путем ових интеракција шаљемо детету. Сигурна, топла, смирена и опуштајућа атмосфера смањује потребу за агресијом и у таквим срединама ретко се развијају агресивне особе, док хладна, непријатељска атмосфера и кажњавање подстичу агресивност.
И у ситуацијама ако приметите агресивно понашање код детета а не чините ништа или прелазите преко њега, подстичете агресивност јер детету не дајете до знања да је такво понашање неадекватно. Дете ће наставити с истим понашањем, јер је агресија инстинктивна, лака и детету делује природно. Веома је важно постављати деци границе и учити их правилима. Деца која имају попустљиве родитеље у ситуацијама и најмањег осујећења прибегавају агресији јер имају веома низак праг толеранције на фрустрирајуће ситуације.
Прочитајте и Да ли се насилник рађа или на њега и његов развој утиче …
Маја Антонић, Породични психотерапеут и Дечији интегративни психотерапеут на супервизији
Извор: Мојпедијатар