Svaki put kada se neka poznata osoba nađe u centru medijske pažnje zbog privatnog skandala, društvo spontano formira stavove. Komentarišemo, analiziramo, biramo strane. I negde u tom vrtlogu, često nesvesno, šaljemo poruke – sebi, svojoj deci, mladim ženama oko nas.
Izuzetak nije ni nedavna situacija sa mladim, poznatim bračnim parom koja je punila naslovne stranice tabloida, dok se komentari na društvenim mrežama ne bi mogli izbrojati. Ono što provejava je osuda s jedne strane, ali i velika podrška i veličanje odluke da se trpi, s druge strane.
Ovo posebno zabrinjava, naročito kada uzmemo u obzir da živimo u društvu koje se iz patrijarhalnih obrazaca vekovima ne može iščupati. Već, umesto toga, ženu koja ostaje, koja „dignitetno ćuti“, koja „drži porodicu na okupu“ – tu ženu veličamo. Nazivamo je jakom. Uzornom. Divimo joj se javno.
Naravno da je njena odluka samo njen izbor i da je ona ta koja zna zbog čega je donosi.
Ali hajde da na trenutak zastanemo i zapitamo se: šta zapravo slavimo?
Trpljenje nije vrednost
Negde duboko u našem kolektivnom pamćenju živi slika „prave žene“ – one koja zna kada da zaćuti, koja oprašta, koja žrtvuje vlastiti mir radi porodične harmonije. Ta slika je generacijama prenošena sa majke na ćerku, kao neka vrsta nepisanog kodeksa.
I onda, kada javno aplaudiramo ženama koje ostaju uprkos svemu, mi taj kodeks osvežavamo. Pečatimo ga. Prenosimo dalje.
Ali šta time govorimo našim ćerkama?
Govorimo im da je njihova vrednost u kapacitetu da izdržavaju. Da je dostojanstvo u ćutanju. Da je snaga u grcanju kada bi bilo lakše otići. Učimo ih da je ljubav sinonim za trpljenje, a ne za međusobno poštovanje.
Razlika između oproštaja i samozatiranja
Važno je razlikovati zreo, svestan oproštaj od naučene bespomoćnosti. Postoje situacije u kojima ljudi zaista prežive krizu, prerade je zajedno, izgrade nešto novo i zdravije. To jeste snaga – ali snaga koja dolazi iz izbora, ne iz straha ili društvenog pritiska.
Problem nastaje kada glorifikujemo žrtvu bez konteksta. Kada veličamo ostanak bez obzira na cenu. Kada aplaudiramo „ćutnji“ kao vrlini, ne razmišljajući šta ta ćutnja košta osobu koja je praktkuje – i čemu uči njenu decu.
Deca uče više iz onoga što vide nego iz onoga što čuju. Ćerka koja odrasta gledajući majku kako trpi, uči sopstvenu ulogu. Sin koji odrasta gledajući oca čije postupke niko ne dovodi u pitanje (jer on je glava porodice), uči svoju.
Kakve žene želimo da odgajimo?
Želim ćerke koje znaju da je njihova vrednost inherentna – a ne zaslužena trpljenjem. Želim da mlade žene oko nas razumeju da je samopoštovanje osnova, ne luksuz. Da je odlazak iz toksične situacije znak zrelosti, ne slabosti.
Želim sinove koji razumeju da emotivna inteligencija i odgovornost nisu opcione, već fundamentalne. Koji vide majke kao osobe sa pravom na mir, ne kao besplatne terapeutkinje za tuđe greške.
Kome služi mit o časnoj patnji?
Kad malo dublje zagrebemo, shvatićemo da veličanje ženskog trpljenja nikada nije bilo u funkciji žena. Služilo je održavanju statusa quo. Sprečavalo je promenu. Držalo je one koji donose bol u bezbednoj zoni – jer uvek će biti neko da ih sačeka, oprosti, primi nazad.
Nije reč o osudi pojedinačnih ličnih odluka. Svako ima pravo da bira svoj put. Ali kad te izbore pretvaramo u javne ideale, kad ih postavljamo kao standarde koji se nameću drugima – tu nastaje problem.
Nova priča
Možda je vreme da počnemo da veličamo druge stvari. Žene koje poznaju svoje granice i poštuju ih. Žene koje odluče da je njihov mir važniji od tuđeg komfora. Žene koje pokazuju ćerkama da zaslužuju partnerstvo, ne mučeništvo. Žene koje razumeju da je samopoštovanje akt ljubavi, ne sebičnosti.
I jednako važno – muškarce koji preuzimaju odgovornost, koji rastu, koji razumeju da porodica nije mesto gde im se automatski prašta već hiljaditi put.
Kada sledeći put budemo birali kome da aplaudiramo, hajde da se zapitamo: čemu taj aplauz uči mlade ljude oko nas? Jer oni slušaju. I uče. I grade svoju sliku o tome šta znači biti vredan, voljen, dostojan.
I od te slike zavisi kakvo društvo gradimo – za njih i za generacije koje dolaze.