Сваки пут када се нека позната особа нађе у центру медијске пажње због приватног скандала, друштво спонтано формира ставове. Коментаришемо, анализирамо, бирамо стране. И негде у том вртлогу, често несвесно, шаљемо поруке – себи, својој деци, младим женама око нас.
Изузетак није ни недавна ситуација са младим, познатим брачним паром која је пунила насловне странице таблоида, док се коментари на друштвеним мрежама не би могли избројати. Оно што провејава је осуда с једне стране, али и велика подршка и величање одлуке да се трпи, с друге стране.
Ово посебно забрињава, нарочито када узмемо у обзир да живимо у друштву које се из патријархалних образаца вековима не може ишчупати. Већ, уместо тога, жену која остаје, која „дигнитетно ћути“, која „држи породицу на окупу“ – ту жену величамо. Називамо је јаком. Узорном. Дивимо јој се јавно.
Наравно да је њена одлука само њен избор и да је она та која зна због чега је доноси.
Али хајде да на тренутак застанемо и запитамо се: шта заправо славимо?
Трпљење није вредност
Негде дубоко у нашем колективном памћењу живи слика „праве жене“ – оне која зна када да заћути, која опрашта, која жртвује властити мир ради породичне хармоније. Та слика је генерацијама преношена са мајке на ћерку, као нека врста неписаног кодекса.
И онда, када јавно аплаудирамо женама које остају упркос свему, ми тај кодекс освежавамо. Печатимо га. Преносимо даље.
Али шта тиме говоримо нашим ћеркама?
Говоримо им да је њихова вредност у капацитету да издржавају. Да је достојанство у ћутању. Да је снага у грцању када би било лакше отићи. Учимо их да је љубав синоним за трпљење, а не за међусобно поштовање.
Разлика између опроштаја и самозатирања
Важно је разликовати зрео, свестан опроштај од научене беспомоћности. Постоје ситуације у којима људи заиста преживе кризу, прераде је заједно, изграде нешто ново и здравије. То јесте снага – али снага која долази из избора, не из страха или друштвеног притиска.
Проблем настаје када глорификујемо жртву без контекста. Када величамо останак без обзира на цену. Када аплаудирамо „ћутњи“ као врлини, не размишљајући шта та ћутња кошта особу која је практкује – и чему учи њену децу.
Деца уче више из онога што виде него из онога што чују. Ћерка која одраста гледајући мајку како трпи, учи сопствену улогу. Син који одраста гледајући оца чије поступке нико не доводи у питање (јер он је глава породице), учи своју.
Какве жене желимо да одгајимо?
Желим ћерке које знају да је њихова вредност инхерентна – а не заслужена трпљењем. Желим да младе жене око нас разумеју да је самопоштовање основа, не луксуз. Да је одлазак из токсичне ситуације знак зрелости, не слабости.
Желим синове који разумеју да емотивна интелигенција и одговорност нису опционе, већ фундаменталне. Који виде мајке као особе са правом на мир, не као бесплатне терапеуткиње за туђе грешке.
Коме служи мит о часној патњи?
Кад мало дубље загребемо, схватићемо да величање женског трпљења никада није било у функцији жена. Служило је одржавању статуса quo. Спречавало је промену. Држало је оне који доносе бол у безбедној зони – јер увек ће бити неко да их сачека, опрости, прими назад.
Није реч о осуди појединачних личних одлука. Свако има право да бира свој пут. Али кад те изборе претварамо у јавне идеале, кад их постављамо као стандарде који се намећу другима – ту настаје проблем.
Нова прича
Можда је време да почнемо да величамо друге ствари. Жене које познају своје границе и поштују их. Жене које одлуче да је њихов мир важнији од туђег комфора. Жене које показују ћеркама да заслужују партнерство, не мучеништво. Жене које разумеју да је самопоштовање акт љубави, не себичности.
И једнако важно – мушкарце који преузимају одговорност, који расту, који разумеју да породица није место где им се аутоматски прашта већ хиљадити пут.
Када следећи пут будемо бирали коме да аплаудирамо, хајде да се запитамо: чему тај аплауз учи младе људе око нас? Јер они слушају. И уче. И граде своју слику о томе шта значи бити вредан, вољен, достојан.
И од те слике зависи какво друштво градимо – за њих и за генерације које долазе.