Али стварно, зашто? Ето, пробали смо много пута, показали прилично катастрофалне резултате и како ништа не мењамо након њих, поставља се питање – чему ПИСА (осим да се обрадујемо кад смо бољи од Црне Горе и Северне Македоније или кад се попнемо читава два места у односу на претходно тестирање)?
Од 2003. године када смо почели, бележимо доследно лоше резултате. На последњем тестирању, функционална неписменост је у трогодишњим школама достигла невероватних 95 процената. У гимназијама је „само“ 16 процената функционално неписмених из математике и 11 процената из читања. Четворогодишње стручне школе бележе изузетно слабе резултате (38–72% функционално неписмених из математике и 24–64% из читања). То су деца која ће за десетак година радити и усмеравати ово друштво. Дакле, наши будући лекари, возачи, пекари, економисти, правници, програмери, предузетници, грађевинари… у великом проценту неће разумети прочитано – од стрипова до стручне литературе. То ће бити генерације и генерације које неће умети да растумаче вести, којима ће неко веома лако управљати и говорити му шта да ради, а они неће разумети „шта се иза брда ваља“. То ће бити одрасли људи који ће на друштвеним мрежама писати коментар након што прочитају само наслов. Који неће разумети говорника на симпозијуму. Који неће имати пажњу дужу од неколико секунди.
Како год да тумачимо ове резултате, (а мајстори смо у налажењу оправдања, објашњења, па умемо и да се наљутимо и оспоримо валидност теста и људи који га смишљају, његову примењивост у свим друштвима итд.), стоји чињеница да смо по свим параметрима доследно испод ОЕЦД просека. Какве год реформе да смо уводили и спроводили у образовни систем, шта год да смо (наводно) покушавали – налазимо се прилично ниско на листи земаља које учествују у тестирању. И ништа.
Али потпуно je невероватно то да се и даље чују приче да су „наши људи најбољи у свету, где год да се појаве одскоче у односу на друге“, што имплицира да су нам школе фантастичне, а и да смо природно паметни, па и ако је нешто мањкало у школи, та природна надареност ће то неутралисати.
Дакле и поред више него јасних показатеља да ништа од тога није тачно (већ да огроман број људи одлази одавде, па ће се, логично, неки истаћи), ми и даље волимо да верујемо у бајке. У време комунизма, школске књиге су биле претрпане тврдњама да је наша земља најлепша, да нико нема природу, руднике, фабрике, па ни људе као ми. Они који нису путовали по свету су у то и веровали. Тако се и данас, уместо покушаја да се нешто промени како би се бар на ПИСА тесту постигао бољи резултат, чују „аргументи“ о „нашима најбољим у свету“.
А за то време, сви смо свесни да се у школама и даље тражи проста репродукција, чак и учење напамет. Потпуно нејасне реченице и за родитеље, а камоли за децу, још увек се налазе у нашим уџбеницима, ма колико реформи да спроведемо. У књизи за биологију за други разред средње школе, друштвени смер, наведено је следеће (цитат):
Интерфасцикуларни камбијум је секундарни меристем који као део камбијалног прстена настаје деобом паренхимских ћелија примарних сржних зракова. Код дикотила (Магнолиопсида), спајањем са фаскцикуларним камбијумом гради камбијални прстен. Камбијум (примарни меристем) се налази између флоема и ксилема.
Да ли постоји иједна особа, а камоли професор биологије, која верује да ће макар неки ученик у генерацији ово учити са разумевањем? Шта остаје ђаку који жели добру оцену него да ово научи напамет? И, зашто је потребно на друштвеном смеру биологију учити са оволико детаља и на овом нивоу?
Оваквих је примера на хиљаде.
Истовремено, у многим школама је лектира сведена на одломке. Ретки су професори (познајем их неколико) који инсистирају на читању целих књига, које касније тумаче са ученицима. Ту деца уче разумевање текста, налажење скривеног значења, па све до оног добро познатог „шта је писац хтео да каже?“. Ако нове генерације не читају чак ни обавезну лектиру, зашто бисмо се чудили што не разумеју прочитани текст?
Велики број људи сматра да је довољно рећи „Сви смо тако учили, шта ћеш?“, правдајући тако несагледиву количину времена проведеног у школи са врло мршавим крајњим резултатом. То што смо „сви ми тако“ апсолутно не правда тврдоглаво инсистирање на нечему што је „свима нама“ најпре било врло непријатно, бесмислено и стресно, а што на крају није дало никакав резултат. Напамет научено смо заборављали и пре краја часа, као и деца данас.
Када на тако бесмислене програме (против којих су побуне гласне на друштвеним мрежама и нигде друго) додамо мањак кадрова, ниске зараде и слабу мотивисаност, „одузет ауторитет“ (који је свако сам себи одузео, јер и поред катастрофалног стања у просвети, још увек ниједан правилник не налаже професорима да од себе праве отираче за ципеле, већ је то некад лакше да се не наљути директор, неки утицајни родитељ, насилно дете, председник општине итд.), зашто би нас резултати ПИСА теста чудили?
Чак и ако оспоримо значај и валидност ПИСА теста код нас, доћи ћемо до мање или више истих закључака о дубоким проблемима у настави и постигнутим резултатима након пробних и правих матурских и пријемних испита, где чак и најбољи ученици врло често добију минимални број поена.
И ником ништа.
„Ја не васпитавам туђу децу“ често кажу људи који раде у образовно-васпитним установама које се зову школе. Зато се музичко смеће слуша у аутобусима и дискотекама на екскурзијама и на матурским вечерима („Слушају то у кући, ја то не могу да исправим“), зато врло ретки ентузијасти и даље воде ученике на концерте и позоришне представе („Нека их воде родитељи“), још ређи заљубљеници у просветни рад редовно држе секције и нуде деци садржај који немају у импозантних 17 предмета, упознајући тада и неке друге стране својих ученика које нису видљиве на часовима.
Још увек многи родитељи верују да је у реду да деца буду под стресом и у страху од професора, од ненајављених вежби, испитивања и грдњи у школи, а да се никад не запитају да ли њима самима стрес и страх на послу помажу да раде боље и да се осећају лепо.
Јер, потпуно је невероватно да, упркос лошим резултатима у погледу функционалне (не)писмености код нас, систем који доводи до тих резултата опстаје. Протести се врте око зарада наставника и броја ученика по одељењу (што јесте изузетно битно), а готово никад око програма и уџбеника јер то одлучује „тамо неко“, ту „не можемо ништа“, па се из године у годину прича понавља.
Дакле, зашто више учествујемо у ПИСА тестирању?