Ali stvarno, zašto? Eto, probali smo mnogo puta, pokazali prilično katastrofalne rezultate i kako ništa ne menjamo nakon njih, postavlja se pitanje – čemu PISA (osim da se obradujemo kad smo bolji od Crne Gore i Severne Makedonije ili kad se popnemo čitava dva mesta u odnosu na prethodno testiranje)?
Od 2003. godine kada smo počeli, beležimo dosledno loše rezultate. Na poslednjem testiranju, funkcionalna nepismenost je u trogodišnjim školama dostigla neverovatnih 95 procenata. U gimnazijama je „samo“ 16 procenata funkcionalno nepismenih iz matematike i 11 procenata iz čitanja. Četvorogodišnje stručne škole beleže izuzetno slabe rezultate (38–72% funkcionalno nepismenih iz matematike i 24–64% iz čitanja). To su deca koja će za desetak godina raditi i usmeravati ovo društvo. Dakle, naši budući lekari, vozači, pekari, ekonomisti, pravnici, programeri, preduzetnici, građevinari… u velikom procentu neće razumeti pročitano – od stripova do stručne literature. To će biti generacije i generacije koje neće umeti da rastumače vesti, kojima će neko veoma lako upravljati i govoriti mu šta da radi, a oni neće razumeti „šta se iza brda valja“. To će biti odrasli ljudi koji će na društvenim mrežama pisati komentar nakon što pročitaju samo naslov. Koji neće razumeti govornika na simpozijumu. Koji neće imati pažnju dužu od nekoliko sekundi.
Kako god da tumačimo ove rezultate, (a majstori smo u nalaženju opravdanja, objašnjenja, pa umemo i da se naljutimo i osporimo validnost testa i ljudi koji ga smišljaju, njegovu primenjivost u svim društvima itd.), stoji činjenica da smo po svim parametrima dosledno ispod OECD proseka. Kakve god reforme da smo uvodili i sprovodili u obrazovni sistem, šta god da smo (navodno) pokušavali – nalazimo se prilično nisko na listi zemalja koje učestvuju u testiranju. I ništa.
Ali potpuno je neverovatno to da se i dalje čuju priče da su „naši ljudi najbolji u svetu, gde god da se pojave odskoče u odnosu na druge“, što implicira da su nam škole fantastične, a i da smo prirodno pametni, pa i ako je nešto manjkalo u školi, ta prirodna nadarenost će to neutralisati.
Dakle i pored više nego jasnih pokazatelja da ništa od toga nije tačno (već da ogroman broj ljudi odlazi odavde, pa će se, logično, neki istaći), mi i dalje volimo da verujemo u bajke. U vreme komunizma, školske knjige su bile pretrpane tvrdnjama da je naša zemlja najlepša, da niko nema prirodu, rudnike, fabrike, pa ni ljude kao mi. Oni koji nisu putovali po svetu su u to i verovali. Tako se i danas, umesto pokušaja da se nešto promeni kako bi se bar na PISA testu postigao bolji rezultat, čuju „argumenti“ o „našima najboljim u svetu“.
A za to vreme, svi smo svesni da se u školama i dalje traži prosta reprodukcija, čak i učenje napamet. Potpuno nejasne rečenice i za roditelje, a kamoli za decu, još uvek se nalaze u našim udžbenicima, ma koliko reformi da sprovedemo. U knjizi za biologiju za drugi razred srednje škole, društveni smer, navedeno je sledeće (citat):
Interfascikularni kambijum je sekundarni meristem koji kao deo kambijalnog prstena nastaje deobom parenhimskih ćelija primarnih sržnih zrakova. Kod dikotila (Magnoliopsida), spajanjem sa faskcikularnim kambijumom gradi kambijalni prsten. Kambijum (primarni meristem) se nalazi između floema i ksilema.
Da li postoji ijedna osoba, a kamoli profesor biologije, koja veruje da će makar neki učenik u generaciji ovo učiti sa razumevanjem? Šta ostaje đaku koji želi dobru ocenu nego da ovo nauči napamet? I, zašto je potrebno na društvenom smeru biologiju učiti sa ovoliko detalja i na ovom nivou?
Ovakvih je primera na hiljade.
Istovremeno, u mnogim školama je lektira svedena na odlomke. Retki su profesori (poznajem ih nekoliko) koji insistiraju na čitanju celih knjiga, koje kasnije tumače sa učenicima. Tu deca uče razumevanje teksta, nalaženje skrivenog značenja, pa sve do onog dobro poznatog „šta je pisac hteo da kaže?“. Ako nove generacije ne čitaju čak ni obaveznu lektiru, zašto bismo se čudili što ne razumeju pročitani tekst?
Veliki broj ljudi smatra da je dovoljno reći „Svi smo tako učili, šta ćeš?“, pravdajući tako nesagledivu količinu vremena provedenog u školi sa vrlo mršavim krajnjim rezultatom. To što smo „svi mi tako“ apsolutno ne pravda tvrdoglavo insistiranje na nečemu što je „svima nama“ najpre bilo vrlo neprijatno, besmisleno i stresno, a što na kraju nije dalo nikakav rezultat. Napamet naučeno smo zaboravljali i pre kraja časa, kao i deca danas.
Kada na tako besmislene programe (protiv kojih su pobune glasne na društvenim mrežama i nigde drugo) dodamo manjak kadrova, niske zarade i slabu motivisanost, „oduzet autoritet“ (koji je svako sam sebi oduzeo, jer i pored katastrofalnog stanja u prosveti, još uvek nijedan pravilnik ne nalaže profesorima da od sebe prave otirače za cipele, već je to nekad lakše da se ne naljuti direktor, neki uticajni roditelj, nasilno dete, predsednik opštine itd.), zašto bi nas rezultati PISA testa čudili?
Čak i ako osporimo značaj i validnost PISA testa kod nas, doći ćemo do manje ili više istih zaključaka o dubokim problemima u nastavi i postignutim rezultatima nakon probnih i pravih maturskih i prijemnih ispita, gde čak i najbolji učenici vrlo često dobiju minimalni broj poena.
I nikom ništa.
„Ja ne vaspitavam tuđu decu“ često kažu ljudi koji rade u obrazovno-vaspitnim ustanovama koje se zovu škole. Zato se muzičko smeće sluša u autobusima i diskotekama na ekskurzijama i na maturskim večerima („Slušaju to u kući, ja to ne mogu da ispravim“), zato vrlo retki entuzijasti i dalje vode učenike na koncerte i pozorišne predstave („Neka ih vode roditelji“), još ređi zaljubljenici u prosvetni rad redovno drže sekcije i nude deci sadržaj koji nemaju u impozantnih 17 predmeta, upoznajući tada i neke druge strane svojih učenika koje nisu vidljive na časovima.
Još uvek mnogi roditelji veruju da je u redu da deca budu pod stresom i u strahu od profesora, od nenajavljenih vežbi, ispitivanja i grdnji u školi, a da se nikad ne zapitaju da li njima samima stres i strah na poslu pomažu da rade bolje i da se osećaju lepo.
Jer, potpuno je neverovatno da, uprkos lošim rezultatima u pogledu funkcionalne (ne)pismenosti kod nas, sistem koji dovodi do tih rezultata opstaje. Protesti se vrte oko zarada nastavnika i broja učenika po odeljenju (što jeste izuzetno bitno), a gotovo nikad oko programa i udžbenika jer to odlučuje „tamo neko“, tu „ne možemo ništa“, pa se iz godine u godinu priča ponavlja.
Dakle, zašto više učestvujemo u PISA testiranju?