Зашто за разведену жену кажемо распуштеница, али разведеног мушкарца не зовемо “распуштенко”?

Недавно се једна самохрана мајка пожалила да јој се не допада кад кажу да је самохрана мајка и додаје „као – храним се сама“, а још јој је горе, чак понижавајуће, кад говоре: „Она је распуштеница, као да кажу – распуштена, ради шта хоће“.

Истина је да се у данашњем језику глагол хранити употребљава пре свега у значењу „давати некоме храну, снабдевати га храном“, али изворно, прасловенско његово значење било је „чувати“, које је опстајало све до почетка 20. века. Јосиф Панчић пише да је кожа сисара „обрасла длакама да хране топлоту“, а Стојан Новаковић како је Стеријина „мајка хранила песму оца свога и њему је у аманет оставила“. Чује се и данас у стиховима химне: „Боже спаси, Боже храни (= чувај) / српске земље, српски род!“

Ово значење се чува и у префиксираном облику – сахранити, који данас најчешће означава полагање покојника у земљу, али се не тако давно употребљавао и у старом значењу „сачувати“, нарочито у узречици „Сахрани Боже“ („Да с одречемо нашег закона! Сахрани Боже!“ – Л. Костић, Пера Сегединац).

Из овог значења развило се и значење „подићи, однеговати, одгајити, отхранити“. Оно се налази у речи самохран. Самохрана мајка је, дакле, „мајка која сама подиже, гаји децу, сама брине о њима“. Може тај придев значити и „која сама о себи брине“, али претпостављам да су ситуације у којима би се он употребио ретке, па се и значење губи. О чему је реч јасно говоре стихови народне песме: „А можда си јединац у мајке / па ћеш, брате, тамо погинути / па што ће ти саморана мајка“ (Марко Краљевић укида свадбарину) или: „Саранише Милић-барјактара / оста јадна саморана мајка“ (Женидба Милића Барјактара).

Што се тиче именице распуштеница, у њеној основи је придев распуштен, настао од глагола распустити. Придев углавном означава оног ко је „недисциплинован, размажен, обестан“, али се глагол употребљава у многим значењима. Може се недовољном дисциплином распустити дете, али се могу распустити и школа и ђаци на крају школске године. Некада се говорило и да се бракови, односно супружници распуштају, што значи „разводе“. У старим законодавним списима читамо: „Могу супрузи да не би тешко зло и пропаст произишла, од суда и од власти искати и дипуштење добити, да се распусте“; „Ако би била мрзост међу женом и мужом то се онда могу само раставити али не распустити“.