Завршетак илузије да смо за протеклих осам година успели да усмеримо децу ка функционалном знању

Давних година, учећи биологију, коментарише мој син-гимназијалац: Питам се само зашта ће ми ово…?

А ја, као права педагошка радница, кажем: Треба ти, биологија је важна наука!

А он ме пита: А јеси ли и ти ово учила?

Ја са поносом кажем, не размишљајући шта ће ме даље снаћи: Јесам, наравно!

Мој син наствља са провокативним питањима: А знаш ли сада то?

Ја као из топа одговарам: Не знам, заборавила сам!

И ту кажем кључну реч – за коју се мој син ухвати и каже: Па и ја ћу заборавити – само узалуд трошим време.

Ја још увек покушавам да се „искобељам“: Али ја се сада не бавим биологијом!

На то он каже, сав поносан на своју логику: Па нећу се ни ја бавити биологијом, мене интересује математика, физика, информатика…! Затвори књигу и пређе на решавање математичких проблема у којима ужива. Од тог тренутка, па и дан данас – бави се оним за шта има дара и, како сам воли да каже, „уновчава своју памет“.

Апропо ове приче, мене – стручну сарадницу, одреди директор да дежурам на пробном ЗИ. Зашто ја, имате толико наставника – прокоментаришем. На то добијем одговор да је правило да наставници који предају тај предмет не могу да дежурају, они су одређени да буду прегледачи! Е, ту сам вас чекала (не директора, него оне који су ово све смислили).

Ево како ја ово разумем: ми остали који радимо у школи, као наставници или стручни сарадници, можемо да дежурамо зато што НЕ знамо дотични садржај, па не можемо да помажемо деци у решавању тестова, а из истог разлога не можемо ни да будемо прегледачи!

Да ли онај ко је смислио ову процедуру, зна да у школи раде образовани људи који су завршили, пре високе, и основну школу и претпоставити је да су били „добри ђаци“!

Међутим – истина је да „ми остали“ образовани одрасли, не знамо одговоре на сва питања која се налазе у тесту, а онај ко их је смислио очекује да дете од 14 година то зна!Образложење је још тужније: Ту материји смо и ми знали када смо били њихови година, али смо ЗАБОРАВИЛИ!

Дакле, сво наше знање, и то сви признају овом процедуром, се своди на ПАМЋЕНЈЕ – на жалост!

Шта је поента моје приче?

Тест треба конципирати тако да проверава у којој мери су деца понела функционална знања помоћу којих ће умети да реше неки РЕАЛАН ПРОБЛЕМ ОСНОВНОГ ТИПА – као што је и образовање, које завршавају „основно“!

Тако би и ми остали знали да решимо дати задатак, а притом били свесни да пробни тест служи да се деца опробају у примени функционалних знања у чијој су конструкцији и сами учествовали. Не бисмо имали ни идеју да лажирамо резултате, јер то никоме не иде у прилог ни образовни, а нарочито не у васпитни!

Оставимо уже стручна и специјализована знања из појединих наука, за неки виши ниво образовања.

Дајмо прилику деци основне школе да буду функционално писмена из различитих области, а не да имају гомилу меморисаних чињеница које ће, наравно убрзо заборавити – јер је то природан процес, а онда смо џаба кречили, или што рече мој син – зашто да учим то, када ћу и ја заборавити.

Најтужни у свему, је то што учење изједначавамо са памћењем (и ми одрасли и деца) и што, током наставног процеса, од деце очекујемо да запамте оно што су чули од нас или сами прочитали. Касније то проверавамо и оцењујемо позитивном оценом!

Дакле, и током наставе и на завршном испиту треба подржати децу да своје знање УПОТРЕБЕ приликом решавања неког реалног проблема, а не да им постављамо задатак ради задатка, типа.: Дете је имало 30 бомбона па је појело 17 – шта му је остало: болови у стомаку и последице због нездраве исхране…

Одох сада да дежурам, да нам деца не преписују и да се не уче да се знање лажира и купују дипломе, већ да поштено сами провере колико их служи памћење свега и свачега што су чули или прочитали из 5 наука, плус матерњи језик…

Као да, ове и сваке претходне суботе, у замљи Србији све функционише како треба и ето, само да нам још деца не преписују, и да израсту у образоване и поштене грађане… Пита ли се неко шта их после чека – одлазак из ове напаћене земље, негде друго – где се цени поштење и знање…

ауторка текста: Неца Јовић – стручна сарадница – педагог; спец. за методику ГВ-а; педагошка саветница

Извор: dragankuveljic.rs