Завршила се 2023. И памтићемо је по злу. А нико није разумео да је овај Божић МОРАО бити другачији

Завршила се 2023. и памтићемо је по злу. Били смо сведоци непојмљивог, изгинула су нам деца, а онда смо упали у вихор из кога се још нисмо извукли, а сва је прилика да ноге из тог муља још дуго нећемо извадити. Почетну решеност да се друштво суочи са трагедијом и превазиђе њене последице демантовали су готово сви догађаји након тога.

Над телима мртве деце смо добили уверавања да систем није заказао. Школска година је настављена, а затим насилно и без јасног објашњења прекинута. Посвађало се међусобно све оно што је требало да донесе смислену одлуку шта радити даље. Таблоиди су дивљали на најпримитивнији начин завлачећи своје прљаве пипке у животе мртвих и преживелих, вређајући им достојанство и част. Ни једна институција није урадила ништа конкретно и дугорочно, осим што су нас уверавали да разумеју и да ће се постарати. На почетку нове школске године Министарство просвете се одликовало упућивањем чувених Смерница наставницима и очекујући да ће у месец дана појачаног рада, осмишљеног у два кратка пасуса, поправити климу међу децом и научити их емпатији и толеранцији. И школе су поступиле по наређењу. Као и увек, нису се побуниле против бесмисла, као што то никад и не ураде (част изузецима). И живот се наставио, а зло је остало међу нама да тиња и чека нове жртве.

Дакле, да закључим, само су школе добиле обавезујуће упутство и самим тим постале одговорне за све што се може убудуће десити. Остали чиниоци овог нашег друштва прошли су само са апелима, благим и млаким, без ревизије, без казне, без одговорности. Јер, код нас се већ дуго држи на снази мишљење да је школа потпуно одвојена од целине колектива, да живи у неком савршеном балону и како за децу, њихово образовање и васпитање не постоји ико више утицајан или крив.

Узмимо као пример за ову појаву прославу новогодишњих и божићних празника ове године.

Пред крај децембра школе добијају упутство да се ове године не организују били какве прославе јер би то вређало успомену на децу која су изгинула у мајским трагедијама. Истовремено, на трговима свих већих градова бљешти и грми од музике, а кафане су пребукиране, слави се корпоративно и индивидуално. Да ли је, бар на тренутак, музика заустављена или изговорено неколико реченица као сећање на настрадале? Не. Живот иде даље. Да ли су деца могла да виде како се на прави начин показује пијетет према жртвама? Опет не. Друштво је демантовало све оно што им је у школи речено.

Дошао је затим Божић. Кажу, најрадоснији хришћански празник. Међутим, када сагледамо како се то код нас слави, долазимо до најгоре безнадежне туге и сазнања да смо километрима далеко од социјалног оздрављења. Током два дана, бадњег и божићног, долазимо до потпуне контрадикторности. С једне стране смо уверени да смо прави верници и родољуби без премца, а својим чињењем поништавамо саму суштину вере у коју се заклињемо.

Божићни поздрав гласи: мир божији, Христос се роди. У самом поздраву је садржана суштина верског учења јер се Христ сагледава као инкарнација помиритеља, оног који прашта, оног који је љубав сама. Он учи да се воли ближњи, он проповеда скрушеност и промишљање о сопственим гресима кроз тиховање. Само кроз тај процес човек надраста себе, постаје бољи, спреман је да, разумевајући сопствену грешку, опрости и другима. Афирмише породичне вредности, узајамно поштовање укућана, млађих и старијих.

Божић би требао бити празник мира, љубави и породице.

Сви ће се са овим декларативно сложити, у поступцима ће поништити оно што говоре, али ни у једном моменту неће посумњати у раскорак. И кад их се опомене да све то није добро ни хришћански, вређаће се и заклињати у род и веру. Критике ће прихватити као увреду националног бића и наставити да прослављају онако као они мисле да је најбоље, како су од неких предака научили, а затим унапредили, сматрајући да је више увек и боље. Идеју Божића ће успети да обесмисле до те мере да ће починити и већину од седам смртних грехова, а све богу, деци и домовини у част.

Прослава почиње неколико дана раније у маратонским куповинама и бесомучном трошењу јер за Божић мора да буде иако се можда нема. На свим телевизијама ће гостовати лекари да објасне колико преједање може бити опасно, а по друштвеним мрежама ће кружити упутства како јести без границе, које таблете попити, а од трпезе се не одмаћи. Затим ће се сликати деца поред печеница, са папком у руци и ракијом на столу, у друштву веселих печењара. Од Бадњег дана до трећег дана Божића, највећи део времена ће бити потрошен на јело. Није ли то грех прождрљивости, вешто закамуфлиран у бригу о породици и њеном благостању?

У ноћи пред Божић дешавају се окупљања по црквама и црквеним двориштима. Бацају се петарде уз несносну галаму и трештање музике по околним кафићима који су препуни до раних јутарњих сати. Није сасвим безбедно наћи се у овој баханалијској гужви, у одсјају ватре и мирису барута. Није могуће ући у цркву и пронаћи мир, запалити свећу и сетити се свега око себе и у себи. Није упутно довести дете да гледа оно чему не треба да се научи. Ово нису ватре где оно може схватити суштину своје вере, као што то нису ни оне огромне ломаче, популарне у претходних неколико година, на којима се, богу у славу, спали неколико десетина метара дрва.

На тим ватрама своје срце могу огрејати само они којима није пало на памет да би оно што сагоревају могло загрејати неке несрећне породице, гладне и промрзле, оне којима Божић није донео радост, већ стид због немаштине, оне који ће свој поглед крити од деце јер немају шта да им пруже. Није ли то грех охолости и гордости када ти имаш да бацаш, када се прсиш и покушаваш да покажеш величину свог верског заноса? Или грех похлепе и шкртости?

Да ли је грех лењости испољен у немању појма о последицама сопствених поступака, у одбијању да се осети, или бар научи нешто више о својој вери, о разлици између вере и нације, о поштовању и уважавању разлика? Да ли је грех када те та лењост у разумевању света око себе доведе до потпуне тупости и мирења са задатим? Јер Христ је био бунтовник. Страдао је борећи се за бољи и праведнији свет. Учио је себе и учио је друге. Ако неко верује у њега, зашто се брука на овај начин? Прашта ли бог грехове који су почињени несвесно? Прашта ли када је човек несвестан зато што баш хоће такав да буде, па му ни то није доста, већ мрзи, прозива и прогања оне који му кажу какав је?

У данима после Божића деца ће уживати на распусту. И сабирати празничне утиске, препричавати и памтити. Затим ће се вратити у школу пред Светог Саву и имати низ часова посвећених овом светитељу. Наставници ће им тумачити сва Савина дела, свако са свог аспекта. Школа ће афирмисати и даље духовне вредности, учити о посвећеном раду и жртви неких наших предака, успостављати моралну вертикалу позивајући се на учење, верност, саосећајност, праштање, поштовање.

А у деци ће и даље титрати сјај божићних ломача, одјекивати прасак петарди и пуцњи пиштоља. То су видели у свом личном окружењу. Видели су то као већински пожељно и прихватљиво. Нико није осуђен ни прекорен. Нико од надлежних није похватао божићне пуцаче, није их питао одакле им оружје. Ни једна телевизија није осудила такво понашање. Нико ово бахаћење није повезао са мртвом децом из мајских трагедија. Нико није разумео да је овај Божић морао бити другачији.

Никоме није пало на памет да народу објасни, забрани или нареди шта је добро, а шта недолично у оваквом понашању и где то води. Скрстили су руке и дозволили да се народно биће издува на свој начин јер није политички коректно задирати у обичајно право. Затворених очију су помиловали то биће свог народа које ће своју децу послати у школу да им она све објасни. И школа ће објашњавати, а они ће демантовати, школа ће тумачити, а они ће рушити, школа ће образовати, а они ће се држати закона својих ђедова. А кад пригусти, нико неће бити крив. Систем неће бити крив, јер система нема. Надлежни неће бити криви, јер су све лепо рекли и законски објавили. Друштво неће бити криво, већ затечено и шокирано, са потребом да се живот настави. Школа неће бити крива јер поштује дате инструкције и не може сама против свих.

Нико неће бити крив.

Само ћемо се једног лепог дана угасити и нестати са свом оном децом коју смо тако лако проћердали.

Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца