– Za neko dete možemo reći da je hiperaktivno kada ga preterana aktivnost ometa u razvoju, učenju i drugim radnjama, jer nije u stanju da se na njima zadrži zbog stalne potrebe za kretanjem. S druge strane, živahno dete može „preći istu kilometražu“ kao hiperaktivno, ali ga to ne ometa u učenju, praćenju nastave i drugim aktivnostima. Hiperaktivnost nije poremećaj, a još manje bolest, već samo različitost temperamenta. Da je takvo dete rođeno u drugačijim uslovima, recimo u indijanskom plemenu i da je lovac, ne bi imalo nikakvih problema sa sredinom. Poznati neurolog Tomas Hartman je ovakvu vrstu temperamenta nazvao „lovački um“, a on se razlikuje od „farmerskog uma“ koji ima većina.
Šta karakteriše „lovački um“?
– On je usmeren na pokrete, akcije, brze reflekse… Hiperaktivno dete sa ovim osobinama u školi se ponaša kao lovac na „njivi”. Kada nema šta da lovi, njegovo kretanje postaje uzaludno i nesvrshovito. S obzirom na to da je škola danas gotovo u potpunosti „njiva“ kojoj se lakše prilagođavaju „farmerski umovi“, spremni da rade serijske operacije, lovci se tu ne snalaze. Oni traže akciju, izazov, otkrivanje nečeg novog. Kako svega toga nema, ubrzo postaju neprilagođeni i dobijaju etiketu „hiperaktivni“, a sve češće i neke lekove za lečenje takozvane bolesti ili poremećaja.
Da li je to za hiperaktivnu decu prihvatljivo?
– Ako hiperaktivnost i odsustvo pažnje definišemo kao bolest, onda ćemo ih, naravno, lečiti lekovima. Međutim, nikako ne treba zaboraviti da su ti lekovi, zapravo psihoaktivne supstance, koje ne leče ništa već samo menjaju stanje svesti dok smo pod njihovim dejstvom. Ako pak, hiperaktivnost definišemo kao vrstu uma, različitost temperamenta, onda ćemo vaspitnim i edukativnim postupcima učiti takvu decu da se lakše nose sa svojim temperamentom, bolje adaptiraju sredini u kojoj žive… Akcenat nije na lečenju, već na vaspitanju u kome podjednako učestvuju roditelji i nastavnici.
Šta je ADHD sindrom i kako se prepoznaje?
– ADHD je engleska skraćenica koja u prevodu znači deficit pažnje sa hiperaktivnošću. Ovaj sindrom odlikuju četiri ključne karakteristike- nestabilna pažnja, impulsivnost, rasejanost i hiperaktivnost. Problemi sa pažnjom najčešće su vezani za školsko učenje. Dete ne može duže vreme da drži pažnju na stvarima koje mu nisu posebno interesantne. Ako su mu aktivnosti zabavne kao što su to, recimo, kompjuterske igrice, priča je sasvim drugačija. Zapravo, na sceni su dve vrste pažnje. Tonična, koja je svesna, namerna, voljna, uglavnom angažuje levu moždanu hemisferu. U ovom trenutku ona je uključena kod svih koji čitaju ovaj tekst. Ako se u trenutku čitanja čuje buka ili nešto drugo što odvlači pažnju, deca sa ADHD sindromom radoznalo ustaju da vide šta se tamo dešava i kod njih postaje aktivnija desna hemisfera mozga. Ovakvo ponašanje dovodi do rasejanosti, u kojoj im se lako remeti voljna pažnja izazvana spoljašnjim uticajima, pa „mislima koje odlutaju“. Za njihovu neurofiziološku predispoziciju impulsivnost je takođe karakteristična. Oni prvo rade, a posle misle. Prvo reaguju refleksno, desnom hemisferom, a posle razmišljaju o mogućim posledicama, što ih često dovodi u neprilike. Ovde je važno da razlikujemo impulsivnost kao posledicu karakterističnog temperamenta od namernog činjenja loših stvari kod dece sa poremećajem ponašanja.
Čini se da je hiperaktivnost više prisutna u savremenom društvu?
– Oduvek je bila prisutna, ali u manjoj meri ili se na nju obraćala manje pažnja, pa je shodno tome bilo i manje dijagnoza. Statistike pokazuju da je danas sve veći procenat dece sa ADHD dijagnozom. Ukoliko se nastavi sa ovakvim trendom učestalosti, sredinom ovog veka može se očekivati da sva deca imaju ADHD. Neke statistike pokazuju da čak 70 odsto dijagnoza kod dece otpada na ADHD, što znači da je ona najčešća. ADHD se najčešće otkriva pri polasku mališana u školu, u trećem razredu kada gradivo postaje obimnije i složenije ili u petom kada deca od učiteljice prelaze kod nastavnika.
Da li je češće kod dečaka ili devojčica?
– Mnogo je češća kod dečaka. Na deset dečaka problem ima tek jedna devojčica. Za ovakav odnos postoji nekoliko ključnih razloga. Stručnjaci smatraju da je feminizacija vaspitanja i obrazovanja, gde gotovo nema muškaraca u školama, jedan od ključnih. Škola je prilagođena devojčicama, dok dečaci nemaju muške uzore sa kojima bi se identifikovali, niti postoji neko odgovarajući ko može da ih nauči samokontroli i disciplini. Osim toga, muškarci se često ni u porodici ne bave vaspitanjem i obrazovanjem dece. U školama, porodici i drugim institucijama nema pravog autoriteta, etičkih standarda, a vaspitanje je haotično.
Ostaje li hiperaktivnost doživotni pratilac?
– U 70 odsto slučajeva smanjuje se ili nestaje u pubertetu. Međutim, ako je sindrom ADHD dokazan, sa takvom decom treba raditi mnogo više, jer je hiperaktivnost samo jedan njegov segment. Problem rasute pažnje, impulsivnost i rasejanost takođe su prisutni. Ako se detetu na odgovarajući način ne pomogne u svim segmentima, problem ostaje i kada odrastu.
Čerčil, Edison, Mocart…
Mnogi uspešni ljudi imali su ADHD sindrom: Čerčil, Edison i Mocart, koga su zvali „nemoguće dete“… Intelektualne sposobnosti, zapravo, nisu povezane sa ADHD sindromom. Iz dugogodišnjeg ličnog iskustva u radu sa ovakvom decom, znam da su mnogi od njih danas kod nas poznati i uspešni ljudi u svetu nauke, biznisa, sporta, politike – ističe psihoterapeut Jovanović.
Kada osoba sa ADHD nađe nešto što je u potpunosti ispunjava, radi to sa apsolutnom strašću. U takvim okolnostima umesto hiperaktivnog deteta dobijamo hiperproduktivnog čoveka. Pažnja više nije rasuta, već je u potpunosti fokusirana na predmet interesovanja. Impulsivnost se razvija u sposobnost da se brzo misli i reaguje, što je česta odlika lidera.
– Ovo pokazuje da se osobe sa ADHD mogu razviti u sjajne ljude, lidere, inovatore. Važno je da ih dok su mali, ne upropastimo nerazumevanjem, osuđivanjem, grdnjama, kritikama. Treba da im pomognemo da se disciplinuju i izbruse svoj temperament, koji treba da radi u njihovu korist, a ne na štetu – naglašava sagovornik „Života plus”.
Reč pedagoga – Ne treba ih provocirati!
Hiperaktivna deca se, po pravilu, teže uklapaju u školska odeljenja, i često biraju vršnjake koji su po temperamentu i načinu reagovanja sličniji njima. A da li će se i uklopiti, zavisi od toga kako je učitelj ili odeljenski starešina pripremio ostatak učeničkog kolektiva, kao i ponašanje roditelja. Važno je uvesti pravila ponašanja koja važe u svakoj situaciji, povećavati toleranciju na stresne događaje i osamostaljivati učenike da pronalaze kreativne načine za provođenje slobodnog vremena, objašnjava pedagog Bilja Jović iz beogradske O.Š. „Miroslav Antić“.
– Škola je „živ“ i dinamičan sistem u kome nije uvek moguće predvideti i na vreme reagovati na ispoljavanje neprilagođenog ponašanja. Pogotovo, što su reakcije hiperaktivne dece nagle i nepredvidive. Usvajanje i jasno pridržavanje dogovorenih procedura koje je važeće za sve, umnogome pomaže. Deca sa ovim poremećajem ne treba da sede blizu vrata i prozora, jer mu dešavanja napolju odvlače pažnju. Potrebno je da bude bliže učitelju ili nastavniku, da ima prilagođen materijal za rad, a da aktivnosti uključe što više čula. Važna je i svakodnevna informativna komunikacija sa roditeljima o ponašanju i napredovanju hiperaktivnog deteta – naglašava ovaj stručnjak.
Važno je i da drugi učenici nauče da ovakvo dete ne provociraju, već da ga u određenim situacijama smiruju, da znaju kome od odraslih da se obrate za pomoć i nastavnike upozore. U ophođenju sa ovom decom nastavnici su dobro obučeni, u toku časa menjaju stilove i tehnike rada i koriste unapred pripremljene materijale za usmeravanje njihove aktivnosti. To naravno, nije nimalo lako, u odeljenjima sa po 30 učenika, gde su prisutni i drugi izazovi.
Z. Ostojić-Joksović
Izvor: novosti.rs