Svakom roditelju je urođeno da pokušava da dete zaštiti od bilo čega što ga može rastužiti ili zaboleti – bilo da je u pitanju fizička povreda ili nešto što može povrediti dečija osećanja. Ali, iz svakog neuspeha se uče važne životne lekcije koje dete što ranije treba da savlada. Pročitajte iskustvo jedne mame i njena zapažanja o tome koliko je dobro dozvoliti detetu da rano iskusi neuspeh.
Sećam se svog detinjstva, gde sam kao devojčica dosta večeri provodila za kuhinjskim stolom, igrajući Zemljopisa (ili Zanimljive geografije) sa svojim ocem. Iako to tada nisam mogla znati, ovo nadmetanje je bilo više od igre, prava životna škola u kojoj se deca uče istrajnosti.
Svake večeri sam žarko želela da pre svog oca stignem do cilja, i prva popunim polja na iscrtanoj tabli.
Želela sam da pobedim.
Želela sam da pobedim.
Iako smo se trudili da slova budu “laka” i ako naših pojmova nije bilo mnogo, što je verziju činilo dosta lakšom od prave, ipak je igra bila dosta teška. Naročito za sedmogodišnjake.
I dok su se partije ređale iz večeri u veče, moj tata je nastavljao da dobija, a ja da gubim. Što je nekako bilo za očekivati, jer je on kao odrasla osoba sigurno znao mnogo više odgovora na zadata slova, nego ja sa svojih sedam godina.
Ipak, tata me nikada nije puštao da pobedim.
Gubila sam.
I gubila.
I ponovo gubila.
Plakala bih svaki put kada izgubim, toliko su mi teško padali ti porazi iz večeri u veče, taj neprekinuti niz nastojanja, razočaranja i neuspeha.
Nisam tada ni slutila da ono čemu me tata podučava predstavlja tri važne pouke koje roditelji prenose deci: nadu, rešenost i istrajnost.
Kako decu naučiti istrajnosti?
Kada vidimo da su naša deca povređena, naša instiktivna reakcija je da to nekako nadomestimo, da izgladimo stvari. Da ‘poljubimo da prestane’, kako kažu. Bilo šta, samo da ne boli.
Roditelji tome i služe, zar ne?
Kada je moj otac video kako se mučim sa igrom mogao je da zanemari pravila. Mogao je da lažira rezultat i da me pusti me pobedim. Da je samo hteo da jednostavno namerno izgubi, mogao je da učini da nestane sva gorčina neuspeha, uzaludnog nastojanja i razočaranja.
Ipak, nije to učinio.
A evo i zbog čega:
Kada deci dopustimo da dožive neuspeh, podstičemo tri veoma važne stvari:
Razvijamo njihovu istrajnost;
Razvijamo njihovu odlučnost;
Podstičemo nadu u uspeh.
Kada pustimo našu decu da dožive neuspeh, učimo ih da budu istrajni bez obzira na teškoće ili trenutno neispunjena očekivanja. Istrajnost nije ništa drugo do prepuštanje predanom radu, uprkos razočaranju ili neuspehu. Istrajnost nam daje snagu da istrajemo i onda kada su za konačan uspeh potrebni dani, meseci ili godine.
Pored toga, kada pustimo decu da okuse neuspeh, učimo ih kako da dosledno usvoje jednu ideju ili koncept. Istrajnost nije ništa drugo nego naučiti dete da nastavi sa pokušajima, sve dok ne postigne željeni cilj. Da me je otac puštao da pobeđujem, nikada ne bih naučila kako da igram, koji su tačni odgovori na pitanja, i kako da sama pobedim u igri.
U stvari, nikada ne bih doživela pravo iskustvo nade.
U stvari, nikada ne bih doživela pravo iskustvo nade.
Ovo je citat iz opusa sjajne Brene Braun: „Nada je u funkciji upornog nastojanja.”
Šta ova rečenica tačno znači?
Kada našu decu sprečavamo da dožive najpre nastojanje da nešto ostvare, zatim neuspeh i razočarane, mi im u stvari oduzimamo nadu. U zabludi smo kada mislimo da će uvek biti prilike da nešto ostvarimo bez upornog nastojanja, zanemarujući koliko je važan osećaj nade da ćemo nakon doživljenog neuspeha imati prilike da pokušamo iznova i ovaj put uspemo. Osećaj nade koji nam daje snage da prebrodimo razočaranje, tražeći novu priliku da uspemo.
Da li sam ikada pobedila?
Sećam se kako smo jedne subote uveče tata i ja sedeli po ko zna koji put za kuhinjskim stolom i igrali Zemljopis. Začinjeno suzama, moje gorko iskustvo neprekidnih poraza u toj bezveznoj igri trajalo je već mesecima. Taj trenutak je i dalje jedna od mojih najživljih uspomena iz detinjstava, čak i danas kada sam u svojm tridesetim godinama, odrasla osoba i majka dvoje dece.
Izgubljena partija.
Izgubljena partija.
Izgubljena partija.
Izgubljena partija.
Izgubljena partija.
Pobeda.
Odigrali smo i sledeću; Pobedila sam.
Da, dobro se sećam dana kada sam konačno uspela da pobedim. Učinilo mi se kao da su se razišli olujni oblaci i ukazalo se kristalno bistro nebo obasjano suncem. Nikada neću zaboraviti poplavu osećanja u tom trenutku – ushićenost, sladak ukus pobede i uspeha, sreću, radost, ponos i nadu.
Tog trenutka sam osetila da mogu da uradim šta poželim. Osetila sam da šta god da se desi u životu, uvek postoji nada.
Evo još jedne priče:
Evo još jedne priče:
Kada je naše dete u situaciji da se ušeprtlja, doživi neuspeh ili izneveri očekivanja, i samu pomisao da se ne umešamo doživljavamo kao nešto najteže na svetu. Ovo nam naročito teško pada onda kada je sasvim očigledno da dete ne može uspeti bez tuđe pomoći.
Nekoliko puta sedmično odlazila sam sa mojim malim sinom u park blizu naše zgrade. U tom parku postoji dečji zid za penjanje koji većina predškolaca i mlađih školaraca savlađuju bez problema.
Tu bi moj sin, koji je tek što je naučio da hoda, svakoga dana pažljivo posmatrao kako se deca uspinju, i svakoga dana bi i sam želeo da pokuša. Dan za danom, to mu nikako nije polazilo za rukom.
Ponekad bi mu isklizala noga, a ponekad bi mu se učinilo da se previše odvojio od zemlje, pa bi se uplašio.
Ponekad bi na svoje razočaranje shvatio da je razmak između oslonaca za nogu suviše veliki za njega.
U takvim trenucima bi ga obuzimali bes i ljutnja. Počinjao bi da plače. Ja bih ga ohrabrila i utešila, ali ga nikada nisam podizala na zid. Puštala sam ga da doživi neuspeh.
Jednoga dana smo ponovo otišli do parka. Znala sam da će ponovo pokušati da se popenje na njegov kameni zid. I zaista, počeo je sa penjanjem. U jednom trenutku se učinilo da će konačno uspeti.
U narednom trenutku, levo stopalo mu je kliznulo sa izbočine na zidu i izgubio je ravnotežu.
Zaustavivši dah, posmatrala sam kako pokušava da se održi na svom mestu.
Dok se rukama čvrsto držao za uporišta na zidu, uspeo je da povrati oslonac nogom. Trenutak kasnije, savladao je ostatak uspona, penjući se lagano, sigurnim i uvežbanim pokretima. Kada se okrenuo da me pogleda, na licu mu je blistao ogroman osmeh, zajapurenog lica i obraza koji kao da će svakog trenutka prsnuti od zadovoljstva.
Pogledi su nam se susreli. U očima sam mu videla tri stvari:
Istrajnost.
Rešenost.
Nadu.
Izvor: www.eci-pec.rs/