Priča koja poslednjih dana kruži društvenim mrežama pomalo liči na izmišljeni scenario, sa ciljem da izazove što više besnih komentara (tzv. rejdž-bejt). Možda jeste, možda nije, ali svakako je vredna da se o njoj prodiskutuje.
Reč je, naime o majci koja je navodno obrisala onlajn Majnkraft svet svog trinaestogodišnjeg sina — svet koji je on gradio punih šest godina, od svoje sedme godine. Roditelji ljubitelja ove igrice znaju da je ponekad ogroman trud iza sveta koji deca tamo stvaraju – kuće, gradovi, spomenici, zajednički projekti sa drugarima, čitav jedan svet koji postoji i koji je detetu veoma važan. Sasvim je, naravno, druga tema je li to prešlo u opsesiju ili je reč o mestu na koje dete nekoliko puta nedeljno ”odlazi” da izrazi svoju kreativnost i napravi nešto novo. Graditi jedan svet šest godina možemo posmatrati i kroz prizmu istrajnosti i predanosti cilju i teško da je ovaj postupak majke moguće opravdati.
A zašto je ona to uopšte uradila? Pa, zato što je njen sin dobio trojku iz matematike.
Prema tetki dečaka, koja je ispričala celu priču, majka se ulogovala na njegov kompjuter i trajno obrisala njegov Majnkraft svet. Kada je dečak saznao, slomio se — plakao je, bio je, kako tetka kaže, potpuno devastiran. Majka je na to odgovorila rečenicom koju je teško razumeti: „To je samo obična igra kockicama, sazri malo.“
Kasnije je, ironično, majka otišla na Fejsbuk da traži savet kako da sina „urazumi“ i primiri. Objava je za tri sata prikupila oko tri miliona komentara — i gotovo svi su bili na strani dečaka.
Da li je mama pogrešila? Da, i to JAKO
Najkraći odgovor bi bio – zato što postoji ogromna, suštinska razlika između kazne i osvete, a ono što je ova majka uradila mnogo je bliže drugom.
Trojka iz matematike je razlog za razgovor. Razlog da sednemo zajedno i pitamo „šta se dešava, treba li ti pomoć, da li ti nešto smeta u školi, da napravimo plan učenja zajedno“. To nije razlog da se uništi šest godina nečijeg rada, truda i identiteta. I, na kraju, trojka iz matematike nije smak sveta. Posebno ako nije redovna pojava.
A sad da se vratimo na Majnkraft. Za dečaka, to nije samo igrica. Bila je to njegova kreacija, prostor u kome je gradio, planirao, pravio greške i ispravljao ih, sarađivao sa prijateljima, učio se strpljenju i istrajnosti na način koji možda nijedan školski predmet nije uspeo da mu ponudi. Šest godina je dug period u životu trinaestogodišnjaka — to je skoro pola njegovog života do sada. Zamislite da neko vama, u sekundi, obriše šest godina fotografija, beležaka, projekata na kojima ste radili — samo zato što je hteo da vas „nauči lekciju“?
Šta je majka time zapravo dobila — a šta izgubila
Verovatno je, u tom trenutku, osetila neku vrstu olakšanja. Osećaj da je „konačno nešto uradila“, da je poslala jasnu poruku, da će sad, kad izgubi ono najdraže, dečak shvatiti ozbiljnost situacije. Taj osećaj kontrole je stvaran, ali je i varljiv — i, što je najvažnije, kratkotrajan.
Ono što je izgubila je mnogo trajnije: poverenje. A poverenje deteta prema roditelju nije nešto što se samo obnavlja kad kriza prođe. Svaki put kada oseti da roditelj ne poštuje ono što mu je važno, dete uči da mora da se čuva, da mora da skriva ono što voli, jer bi moglo biti iskorišćeno protiv njega u trenutku besa. To je razorno, jer upravo ta deca, kad porastu, prestaju da dele svoj svet sa roditeljima. A onda se roditelji, samo nekoliko godina kasnije, pitaju zašto im dete ništa ne priča.
Postoji li situacija u kojoj bismo mogli da je opravdamo?
Iskreno, teško mi je da je zamislim. Čak i u ozbiljnijim slučajevima — recimo, ako bi igranje ugrožavalo zdravlje deteta, ako bi lagalo o vremenu provedenom za ekranom, ako bi zanemarivalo sve obaveze — postoje mere koje deluju na ponašanje a da pritom ne unište ono što je dete stvorilo. Ograničiti vreme igranja, promeniti pravila korišćenja uređaja, uvesti dogovor i posledice — sve to ima smisla. Brisanje samog dela, samog stvaralaštva, nikad nema logičku vezu sa problemom koji se navodno rešava. To nije vaspitanje, već čin moći nad nekim ko nema moć da se odbrani.
Kako je trebalo da se postavi
Najpre — da zastane. Da se zapita: „Šta zaista želim da postignem ovim potezom? Da li želim da mu pomognem da bude bolji u matematici, ili želim da mu pokažem ko je ovde šef?“ Ta dva cilja vode ka potpuno različitim postupcima.
Mogla je da sedne sa njim i kaže: „Vidim da ti ocene ne idu kako bi trebalo, i to me brine, jer želim da ti bude lakše, ne teže. Hajde da vidimo zajedno šta se dešava.“ Mogla je da uvede posledicu koja ima smisla — manje vremena za igru dok se stanje ne popravi, pa čak i potpunu zabranu na neko vreme. Obavezno vreme za učenje pre igranja, angažovanje oko gradiva koje mu teško ide. Sve to gradi odgovornost. Brisanje šestogodišnjeg rada gradi samo bes, tugu i osećaj nepravde — a nijedno od toga ne pomaže detetu da bolje razume razlomke.
Zašto je uopšte bitno da razumemo dečji svet
Deca od najranijeg uzrasta grade sopstveni sistem značenja u svetu koji uglavnom ne kontrolišu. Zato im je, sa dve-tri godine, važno da piju iz te plave šolje, a ne bilo koje druge. To nije hir — to je način na koji mali um stvara osećaj reda i sigurnosti u svetu kojim upravljaju odrasli. Kad mu kažemo „nije to bitno, samo je šolja“, poručujemo mu, u suštini, da njegov osećaj za ono što je važno — nije ispravan, a nije ni bitan.
Ta ista dinamika prati dete kroz čitavo odrastanje, samo menja oblik. Sa sedam godina to je boja šolje. Sa trinaest, to je digitalni svet koji je godinama gradio. Sa sedamnaest, biće to muzika, prijateljstvo, ideja u koju veruje. Suština je uvek ista — dete gradi svoj identitet kroz stvari koje su njemu bitne, čak i kad nama, odraslima, deluju sitno ili nevažno.
Svaki put kada obezvredimo ono što je detetu važno — „to je SAMO igrica“ — dete uči da njegov doživljaj sveta nije ni vredan ni bitan.
Ako je priča istinita, ova majka je, verovatno u pokušaju da nauči sina odgovornosti, uradila nešto što uopšte nije želela — naučila ga da stvari koje voli, pa čak i on sam, mogu nestati preko noći, u rukama osobe kojoj najviše veruje. Bojim se da je to lekcija koju će pamtiti mnogo duže nego bilo koju ocenu iz matematike.