Желим да вам испричам како ме је мама научила да поставим границе и поштујем себе

30 октобра, 2020

Глумица Ерин Брук својевремено је привукла велику пажњу Твитер заједнице када је на свом профилу на овој друштвеној мрежи написала како је мајка њу научила да постави границе и поштује себе.

Прича је заиста одличан пример тога како децу врло често, несвесно, како бисмо се уклопили у друштвене норме и очекивања других људи, терамо да игноришу своја осећања.

Foto: Facebook

“Желим да вам испричам причу о томе како ме је мама научила да увек имам право да се склоним из ситуације која ми не прија.

Имала сам можда седам година, мислим да је то био први пут да сам ишла да преспавам код другарице. Не сећам се ни како се звала. Али пре него што смо кренули код ње, мама ми је рекла да ако се будем осетила лоше, непријатно, у било ком тренутку, из било ког разлога, чак и у пола ноћи, да могу да је позовем.

Била је потпуно јасна. Рекла је да, чак и ако су родитељи моје другарице легли, да одем да покуцам на њихова врата и затражим телефон. Није важно што је касно. А ако њени родитељи не одговоре на моје куцање, да одем и сама пронађем телефон и позовем је да дође.

Мислим да ме је нека од другарица (било нас је више) задиркивала. Дефинитивно није била ствар у томе да нисам могла да заспим, да сам се нечег плашила, нешто друго се дешавало, нешто између нас. И послушала сам маму.

Другарицина мама пробала је да ме обесхрабри. Рекла је да је касно, ја сам рекла да мојој мами то не смета. Рекла је да могу да спавам на каучу ако желим, рекла сам да желим кући. Рекла је да је њена ћерка сад због мене узнемирена, рекла сам да је она мене повредила.

Сећам се да сам позвала маму и она се одмах јавила. Рекла сам “Мама…”, одмах је питала: “Желиш да дођем?”. Рекла сам “да, молим те…”, одговорила је да кажем другарициној мами да ми помогне да се спакујем и спремим и да ће она одмах доћи.

И дошла је. У пиџами и јакни. Мама моје другарице непрестано се извињавала што сам позвала, а моја мама је само подигла руку и рекла “Немојте се извињавати због мог детета. Само желим да зна да има право и сме да оде увек кад јој није пријатно, а да ћу ја бити ту за њу.”

Foto: Canva

Сећам се групице девојчица у пиџамама на вратима од собе где је требало и ја да преспавам, гледале су све што се дешава у чуду. И сећам се те другарицине маме која се и даље извињавала. Деловало је да не зна шта да каже кад јој је моја мама објаснила зашто не треба да се извињава.

Оваквих ситуација је било још док сам одрастала. Мама ме је увек учила да поставим границе. Сећам се да ме је одвела низ улицу код другарице из комшилука да испред њених родитеља затражим извињење за нешто што ми је урадила.

Сећам се да ме је учила и како да се склоним из радног окружења у којем се осећам лоше.

Не могу баш да кажем да сам увек пратила свој осећај и поштовала те своје границе. Не могу да кажем да никад нисам прогутала кнедлу како се неко други не би осетио непријатно. Али могу да кажем да је то чему ме је научила било важно. Било је и јесте радикално другачије од онога чему се деца уче.

Радикално је имати границе. И радити на њима. У томе што је урадила, мислим да су биле важне три ствари: Увек је била децидна и јасна да могу да напустим ситуацију у којој се осећам лоше; никад није питала зашто и да можда не претерујем; увек би се појавила кад ми је била потребна.

Али размишљала сам много о другарициној мами која се извињавала због мене и томе како је то оно што се сматра исправним и нормалним. Оно чему је мене мама учила било је другачије и радикално, а оно чему је њена мама све нас учила сматрало се нормалним: “Једноставно се суочи с тим што су лоши према теби, не малтретирај никог, иди на спавање, све ће се брзо завршити, не дижи фрку свима.”

Сад кад сам одрасла видим колико је важно све чему ме је научила. За неке људе, за неке ситуације, нема излаза. Али врло често из неких ситуација не одлазимо јер мислимо да то није дозвољено.

Зато, за случај да вам никад нико није рекао – СМЕТЕ ДА ОДЕТЕ.

Смете да одете са састанка са дечком, са журке, са посла. Смете. Ако се бринете што ће неко мислити да нисте доследни, сетите се да су и ваше границе и ваш интегритет нешто чему треба да будете доследни.

Ову причу сам желела да испричам јер је порука коју сваког дана шаљемо деци, то да морају да издрже нешто да не би узнемирили неког другог, сувише снажна.

Зато, ако сте особа као ја, која је научена да чува своје границе, обратите пажњу на оне који нису. Вероватно им треба подсетник – треба им да чују да је у реду отићи.”

Приредила: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама