“Женско дете – туђа кућа” говорили су старији и мудрији

15 јуна, 2021

У истој утроби су расле. Истим млеком задојене. Од малена научене да буду задовољне и захвалне на свему што имају, ма колико то мало било. Заједно су правиле безазлене дечје несташлуке. Заједно се радовале, заједно туговале. Једна другој биле подршка и ослонац у свему.

Удале су се само у размаку од пар месеци и као да се њиховом удајом живот драстично променио. “Женско дете – туђа кућа” говорили су старији и мудрији.

Једна од њих живела је скромно. Радила је у фабрици у којој је радио и њен муж. Узор су јој били поштени и честити људи из окружења. Живела је као и већина њих. Материјално и није могла пуно да приушти својој деци, али давала им је целу себе. Сваки слободан тренутак проводила је у шетњи и разговору са њима. На одмор су одлазили једном у пар година, тек ако претекне. Градили су кућу и није се имало.

Ова друга је уживала у луксузу и гламуру, који јој је муж обезбедио. Узор су јој били Коза ностра, Ал Капоне и многи други из тог миљеа. Брендираном одећом гасила је неутољиву жеђ за мужевљевим присуством. Недостајала јој је његова љубав. Породична блискост. Плакала је знајући за све његове излете ван брака. Вешто јој је брисао сузе скупоценим накитом, Прадиним ципелама, Кавалијевим хаљинама. Волела је она своју децу, али на неки посебан начин. Као доказ љубави водила их је у светске метрополе и обасипала најскупљим стварима.

Сестре скоро да се нису ни виђале. Временом су се скроз удаљиле. Нису имале заједничких тема за разговор. Интересовања су им била различита. После једне жучне расправе престале су чак и да разговарају. Вероватно, из само њима знаних разлога. Трудиле су се и на улици да се не сретну.

А кад баш нису могле да избегну сусрет, прошле би једна поред друге уздигнуте главе. Достојанствено. Једна достојанствена у свом болу, друга достојанствена у својој немаштини.

Године су пролазиле…Деца су им одрасла. Отишла далеко од родне куће из родне земље. Свако од те деце је био ускраћен за дружење са тетком. Ускраћен за теткину љубав. Свако од те деце је носио свој бол.

Сестре се на Задушнице сасвим случајно сретоше на мајчином гробу. Једна од њих је остала без мужа. Умро је изненада и прерано. И ова друга је остала без мужа. Отишао је са другом женом и са собом понео сву раскош и богатство њиховог заједничког живота.

Стајале су крај мајчиног гроба као два странца. Као да се не познају. Црна марама око врата била им је једина спона. Исто као што им је и плацента била пре много, много година.

У трену, срете им се поглед. Гледале су се немо. Право у очи. У том погледу биле су садржане све протекле године залуд изгубљене. Сва љубав никад изречена. И бол дубоко скривен у срцу. Из ока сваке од њих склизну суза. Онако стидљиво, срамежљиво, опрезно. Суза јада и бола. Било је тешко пустити само ту прву сузу. Остале су се низале саме.

Из облака се просу киша. На небу се појави дуга. То беху мајчине сузе. Сузе проткане осмехом. Напокон и она пронађе спокој.

Аутор: Славица Бијелић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама