U istoj utrobi su rasle. Istim mlekom zadojene. Od malena naučene da budu zadovoljne i zahvalne na svemu što imaju, ma koliko to malo bilo. Zajedno su pravile bezazlene dečje nestašluke. Zajedno se radovale, zajedno tugovale. Jedna drugoj bile podrška i oslonac u svemu.
Udale su se samo u razmaku od par meseci i kao da se njihovom udajom život drastično promenio. “Žensko dete – tuđa kuća” govorili su stariji i mudriji.
Jedna od njih živela je skromno. Radila je u fabrici u kojoj je radio i njen muž. Uzor su joj bili pošteni i čestiti ljudi iz okruženja. Živela je kao i većina njih. Materijalno i nije mogla puno da priušti svojoj deci, ali davala im je celu sebe. Svaki slobodan trenutak provodila je u šetnji i razgovoru sa njima. Na odmor su odlazili jednom u par godina, tek ako pretekne. Gradili su kuću i nije se imalo.
Ova druga je uživala u luksuzu i glamuru, koji joj je muž obezbedio. Uzor su joj bili Koza nostra, Al Kapone i mnogi drugi iz tog miljea. Brendiranom odećom gasila je neutoljivu žeđ za muževljevim prisustvom. Nedostajala joj je njegova ljubav. Porodična bliskost. Plakala je znajući za sve njegove izlete van braka. Vešto joj je brisao suze skupocenim nakitom, Pradinim cipelama, Kavalijevim haljinama. Volela je ona svoju decu, ali na neki poseban način. Kao dokaz ljubavi vodila ih je u svetske metropole i obasipala najskupljim stvarima.
Sestre skoro da se nisu ni viđale. Vremenom su se skroz udaljile. Nisu imale zajedničkih tema za razgovor. Interesovanja su im bila različita. Posle jedne žučne rasprave prestale su čak i da razgovaraju. Verovatno, iz samo njima znanih razloga. Trudile su se i na ulici da se ne sretnu.
A kad baš nisu mogle da izbegnu susret, prošle bi jedna pored druge uzdignute glave. Dostojanstveno. Jedna dostojanstvena u svom bolu, druga dostojanstvena u svojoj nemaštini.
Godine su prolazile…Deca su im odrasla. Otišla daleko od rodne kuće iz rodne zemlje. Svako od te dece je bio uskraćen za druženje sa tetkom. Uskraćen za tetkinu ljubav. Svako od te dece je nosio svoj bol.
Sestre se na Zadušnice sasvim slučajno sretoše na majčinom grobu. Jedna od njih je ostala bez muža. Umro je iznenada i prerano. I ova druga je ostala bez muža. Otišao je sa drugom ženom i sa sobom poneo svu raskoš i bogatstvo njihovog zajedničkog života.
Stajale su kraj majčinog groba kao dva stranca. Kao da se ne poznaju. Crna marama oko vrata bila im je jedina spona. Isto kao što im je i placenta bila pre mnogo, mnogo godina.
U trenu, srete im se pogled. Gledale su se nemo. Pravo u oči. U tom pogledu bile su sadržane sve protekle godine zalud izgubljene. Sva ljubav nikad izrečena. I bol duboko skriven u srcu. Iz oka svake od njih skliznu suza. Onako stidljivo, sramežljivo, oprezno. Suza jada i bola. Bilo je teško pustiti samo tu prvu suzu. Ostale su se nizale same.
Iz oblaka se prosu kiša. Na nebu se pojavi duga. To behu majčine suze. Suze protkane osmehom. Napokon i ona pronađe spokoj.
Autor: Slavica Bijelić