Живела сам довољно дуго у иностранству да знам да је бављење политиком део грађанског васпитања. Шта више, живела сам на местима где смо на журкама, па чак и рођенданским, причали о политици. Слушала сам како тинејџери, средњошколци, постављају најозбиљнија питања политичким кандидатима у току изборне кампање. Видела сам у књигама за основну школу теме за дебату типа „Која држава би требало да има власништво над…?“ што је и те како политичко питање.
И никада, ама баш никада нисам чула некога да каже или пита „зашто се бавиш политиком” или „што политизујеш ствари“, или зашто се „деца баве политиком“. Једноставно то су биле најнормалније теме, најнормалније бављење питањима свакодневног живота, на многе од којих политика и политичари и те како утичу. Па ћу из тог разлога да цитирам речи Бертолта Брехта, једног од најзначајнијих немачких драматурга прошлог века:
„Најгора од свих врста неписмености јесте политичка неписменост. Политички неписмена особа не чује, не говори, не учествује у политичким дешавањима. Она не зна да трошкови живота, цена пасуља, рибе, брашна, станарине, ципела, лекова, зависе од политичких одлука. Политички неписмена особа је толико глупа да је поносна и буса се у груди говорећи како мрзи политику. Тај имбецил не зна да се из његовог политичког незнања рађа проституција, напуштена деца, и најгори од свих лопова: лоши политичари, корумпирани и поткупљени од стране локалних и мултинационалних компанија.“
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. енглеског језика