. Da sam u Srbiji, da sam dete, u ponedeljak bih krenula u školu. Uzela bih ranac, mama bi spakovala užinu ili ostavila novac da kupim sendvič, i peške bi lagano, sa drugarima krenula put škole.
Stvarnost je za mene potpuno drugačija. Odrasla sam, radim, imam dete koje neće ići samo u školu jer je opasno decu pustiti bez nadzora na ulicu, koje neće jesti užinu koju ja spremim jer je zabranjeno donositi hranu od kuće zbog ostale dece koja su na sve i svašta alergična, a prijatelji ovde ne postoje. Sutra se u školu ionako ne ide, neki je praznik, možda sam i čula koji, ne želim da pamtim, ne zanima me.
Živim u Čikagu, u Americi. Tri puta pokušavam da napišem sledeću rečenicu. Prva je glasila: ‘Jako sam srećna što sam ovde’. Obrisala sam je. Druga je glasila: ‘Srećna sam što sam ovde’. Obrisala sam je. Treća, istinita glasi: Zadovoljna sam što imam para, kola, krov nad glavom i posao. A prva rečenica bi bila istinita da sam u Srbiji i da mi je ono neko davno srećno vreme koje vam pominju mame i tate i bake i deke.
Ne možemo da promenimo prošlost ni budućnost, ali možemo sadašnjost jer ona pripada samo i isključivo nama.
Kao majka, zavidim svakom đaku u Srbiji danas. Vi ćete sutra u srpsku školu, gde će vam predavanja držati srpski profesori, po srpskom programu. Besplatno. Daće vam 110% sebe. I škola i profesori i plan i program. A vi to nećete znati da cenite. Jer ne znate da se svaka škola u Americi plaća. Beskorisna, sa lošim predavačima i još gorim knjigama i programom. Plaća se i to debelo. Jer ovde škole ne služe da nešto naučite, nego da vas zaglupe, pretvore u poslušnog građanina koji ne razmišlja svojom glavom. Ovde je razmišljanje svojom glavom luksuz. Znam to jer sam se i u Srbiji bavila obrazovanjem a i bavim se sada ovde u Čikagu.
Vi ćete spavati na časovima, bežati sa njih i pričati naokolo kako je znanje koje dobijate od profesora beskorisno i zastarelo. Dolazićete u Ameriku da perete sudove, budete spasici na bazenu ili bebisiterke. I slušaćete savete perača sudova, spasionca na bazenu i bebisiterki kako je Amerika obećana zemlja u kojoj se odlično živi i bez fakulteta i znanja i kako i prosjak može da se obogati. Ne znam nikog ko se bez škole ovde obogatio i to bogatstvo zadržao. Ako vam je cilj da budete američke sluge, onda ignorišite ovo što pišem i nastavite da spavate ili da gledate u mobilni telefon.
Mislite sada: ‘Gruba je i bezobrazna, šta ona zna?!? Šta li umišlja?!?’ Ja, prijatelji moji, nisam prala sudove, ni čuvala tuđu decu. Znanje koje imam sam unovčila u Americi. I to ne znanje koje sam stekla ovde, već to ‘beskorisno, zastarelo’ znanje iz Srbije koje su mi preneli srpski nastavnici i profesori. I toga se ponosim. Kad me neko pita odakle sam i gde sam sve to naučila, mogu da podignute glave kažem: ‘Iz Srbije sam, i tamo sam se školovala!’ Američkoj deci često pričam o našim školama i učiteljima, o njihovoj stručnosti i požrtvovanju. Amerika tu kaska za nama barem jedan vek!
Ako se do sada niste uspavali, želim da vam poručim: Učite, i vidimo se u Americi. Da sednemo negde na kafu, mi inženjeri, lekari i profesori i da nas Ameri služe! Nikako ne želim da bude obrnuto.