– Šta kaže?
– Kao da će uskoro završiti ovi pre nas, pa će nas prozvati. Kaže da će brzo ići to sve.
– Jel’ vidiš ti, samo nešto čekamo, celog života! Sedi bar da se ispričamo, ne stižemo ni da se vidimo, daj bar ovde, u čekaonici! Kako su deca?
– Jao ne pitaj me ništa! Nije ni čudo da se ne viđamo, mene ova škola sahrani! Rekla sam Milanu da mora i on da se uključi. Dvoje sam dizala sama, radila sa njima domaće, ispitivala, učila, kad treba i naslikala nešto za likovno, radila radove za tehničko i sve to, uz to i kuvala i peglala, e bogami, kod ovog malog ima i on malo da povuče. Ne mogu, ženo, više sama! Ne mogu!
– Razumem te, ja ovu jednu imam pa ne znam gde mi je glava! Ovo što oni uče nije normalno!
– Tek ćeš da vidiš kad ti dođe u srednju školu! Ja kao da nikad nikakve škole učila nisam!
– Isto, a tek je šesti razred! Ponekad pomislim da ne treba da radim sa njom uopšte, da treba da je pustim pa kako bude, ali onda krenu trojke i dvojke, a to ipak ne mogu da dopustim, i šta ću – sednem i učim sa njom. Pri tom, privatni časovi iz matematike i engleskog, to sve košta, razumeš?
– E sad zamisli to puta tri! Juče se iscedih sa glasovnim promenama. Reci ti meni, šta je ’vražji’? Koje su to glasovne promene? Zabagovala sam tu, i nikako da rešim, a kontrolni je u petak!
– To je… vrag, vragu, vragom, vražji…
– Ma ne, pomešala si padeže, da li je ’vražji’ jotovanje?
– Čekaj… vražji… vražji… to je kao božji… to je…
– Ne znam da li je jotovanje ili palatalizacija ili oba. Moram da pitam Milicu, ona je završila francuski, bar je filolog, a ne kao ja zubni tehničar, nisam imala srpski dvadeset godina, i sad eto takve stvari moram da učim!
– A zamisli ja tek sa nejednačinama, ja koja nisam umela da sabiram do dvadeset sad moram da rešavam dva iks na kvadrat, pa plače mi se! O geografiji da ne pričam! Kao da sam ja živela na nekoj drugoj planeti kad sam išla u školu!
– Znaš kako, meni je i biologija preteška. Uzela sam tatin anatomski atlas iz podruma da naučim za Minu i tražim i povezujem, ništa mi nije jasno! A da ti ne pričam da za Ivana plaćam profesorku sa mikrobiološkog, to što rade u gimnaziji nije normalno! Sedela sam na časovima sa njim da i sama shvatim da bih mogla da ga ispitujem posle, ali ženo, ja ono ništa ne razumem!
– Ne smem ni da pomislim šta me tek čeka.
– To ne možeš ni da zamisliš! Ne bih da te plašim, ali sve je gore i gore. A i ovaj mali, koji bi trebalo da je najlakši jer je tek treći, sve učim ispočetka! Zaboravila sam sve šta sam učila sa Minom i Ivanom, i sad opet Jovo nanovo! Najteži mi je svet oko nas…
– Sećam se i ja da je to bilo baš teško. Sad mi je, pravo da ti kažem, engleski baš težak. Zato sam i morala da joj nađem profesorku. Mislim, ja znam taj jezik, govorim ga, možda ne baš besprekorno, ali mogu da se snađem u inostranstvu, da razumem pesme i tako to, i mogla sam da joj pomažem sve do petog, ali dalje nikako! Gramatička pravila sam obnovila, i to mi je dobro išlo, ali diktati su mi problem. Vežbala sam, prepisivala, ali ne vredi, sto stvari imam da uradim mimo toga, i uvek negde pogrešim, nisam joj pouzdana, razumeš?
– Srećom mojima bar jezici idu, to je možda jedino što ne radim s njima, ali Ivan me nervira za matematiku. Bar toga da me oslobodi! Ima baš matematički mozak, rođen je za to, ali neće da uči! Neće i neće! I šta ja tu mogu nego da sednem s njim i da radim dok ne počne glava da mi pulsira. A znaš kako brzo kapira? Samo kad hoće i kad se skoncentriše. Kažem mu juče, ’Kako te nije sramota, vidi koliki si, kao od brega odvaljen, a ja sedim sa tobom kao da si drugi osnovne!’. Misliš da ga je bilo sramota?! Bože sačuvaj!
– Ma, kakva sramota?? A znaš šta još? Svi roditelji rade sa decom, pa im to dođe kao normalno. Juče sam kontrolisala Elenin telefon, dokucavala se sa drugaricom iz razreda, kao ’Šta radiš?’, ova kaže ’Učim sa tatom fiziku’, Elena kaže, ja ću sad sa mamom tehničko, i to im je sve kao u redu. Ja bih u zemlju propala da sam ikad radila sa roditeljima, pa još to da kažem društvu?! Pa, sprdali bi se sa mnom dok su živi!
– Isto!
– A znaš šta me najviše brine? Elena kao da nema interesovanja ni za šta. Ne znam uopšte šta da radim s njom. Mislim, može ona sve, i ako se potrudi dobije pet, ali ne vidim da je bilo šta vuče. Za svaki predmet čeka mene, ne vidim da u bilo čemu ono baš uživa!
– Šta misliš, da moji ne čekaju mene?! Pa, da ih ne poteram ne bi uzeli knjigu u šake u životu! Ja im svakog dana kao pesmicu izrecitujem – ja sam svoju školu odavno završila, meni ovo ne treba, sutra mene nema i šta će biti sa vama, cela tirada, i džabe, ženo, džabe!
– Svuda isto! Uh, hoće li ovi skoro, sad si me podsetila, nisam pipnula istoriju, a danas pita!
– Pa, znaš kako, moraš malo i na sreću da ideš! Možda ne prozove baš nju, a ako prozove i da joj keca, pa Bože moj, popravićeš!
– Znam, ali znaš i sama koliko je teško sa jedinice doći do petice. Možda ću da je izvučem iz škole danas, videću… Čekaj, izgleda da ovi završavaju… Možda nas prozovu sad…
– Daj Bože! Slušaj, skratićemo maksimalno, ne treba da nam čita rešenje, nemamo pitanja, da stignem da dovršim analizu lika Vronskog.
– Važi! Uh, Bože me prosti, baš mi nije trebala ova ostavina sad pred tromesečje!
Autor: Maja Bugarčić