– Iiii, mačići, kako je bilo na moru?
– Pa, onako – kaže moja sedmogodišnja sestričina.
– Što onako? Kakav je bio kamp?
– Pa, onako. – ponavlja isti odgovor, nezainteresovano.
– Jeste li imali društvo?
– Pa, ne. Prazno je bilo. U stvari, imali smo društvo na moru! Wi-Fi! – prvi put, na pomen interneta se nasmeje moja Sonja.
Zet sedi za stolom i ravnodušno slegne ramenima. Sestra s bebom u rukama prinosi tanjir s kolačima i kaže: takve su ti ove NOVE generacije, nije kao kad smo nas dve išle na more.
Takve su ti ove NOVE generacije
Moja Dijana je bila majka već devet godina. Imala sam dve divne sestričine – Olju (9) i Sonju (7), kao i kiflicu-sestrića – Marka (8 meseci). Znate taj kliše, tetka koja daje sve, omiljena je, kupuje igračke, daje da je šminkaju, oblače, da joj se na glavu popnu? E pa ja nisam bila ta tetka. Ne zato što nisam htela, već zato što sam imala tako malo prilika za to.
Moja sestra je stalno govorila: takve su ti ove nove generacije. Zapravo, svaki put kad bih ponudila da pokažem devojčicama kako se igra lastiš, da podelim karte za tablić ili da ih vodim do školskog dvorišta da nacrtamo kredom školice. Olja i Sonja bi ponekad pokazale interesovanje, ali fokus – o, pa koncentracija im nije bila jača strana. Jednostavno, nisu umele da se zaigraju.
– Ma ne znaju da se igraju, i šta ćeš im?!
– Pa možda da im taj uzmeš tablet i telefon, za promenu? Nijedan roditelj nije zabavan kao crtani, Dijana, ako samo pustiš, nema šanse da pobediš u toj igri.
– Pa znaš šta, mala, kad budeš imala svoju decu, javi mi se! Šta misliš ti, ko će da skuva ručak ako ja po ceo dan skačem s njima lastiš?!
Kao da je ikad probala da im pokaže.
Moja sestra bi me uvek matirala tim potezom: mala, ti si tetka, javi se kad budeš imala svoju decu. Kad god bih pokušala da joj kažem da možda greši što ne kontroliše koliko deca provode vremena ispred ekrana – nastupila bi svađa. Ona digne gard: ti nisi majka, ne znaš kako je to. Ja popustim – jer ko sam ja da kažem da deci ne treba Wi-Fi internet.
Deci više nije ni more zabavno
Stvari su postale još ozbiljnije kad se rodio Marko. Uz malu bebu i sve druge prateće obaveze, Dijana tek nije imala vremena „da se bori protiv internet vetrenjača“. Ma neka ih, rekla je poslednji put, igraju se, to mi je jedini predah u toku dana, inače se samo svađaju.
Kad je naša majka svečano objavila da će da vodi Olju i Sonju na more u kamp tog leta, mislila sam – eto, sad će iskusiti nešto stvarno. Kao mi nekad.
Za taj kamp u Čanju vezivale su me najdivnije uspomene. Brzinski namazana pašteta za doručak i trkanjac na plažu. Mama i tata koji su nasmejani (za promenu) i nas dve koje ne znamo kud bismo pre od energije i sreće. Kamp je bio naše carstvo, mesto gde možeš da upoznaš nove drugove i drugarice, menjaš mirišljave sličice (a u nedostatku sličica kamenčiće i školjke) i planiraš kako ćeš sutradan da se zabaviš na plaži. Od ranog jutra bismo se kupale i pravile kule u pesku, a čim padne noć igrale karte i smejale se. Za radost nam nije trebao Wi-Fi.
Dijana je rezignirano slegla ramenima na ovo moje nostalgično prisećanje.
– Čini mi se nekad kao da si s Marsa pala, Joko. Ti znaš da će se one, verovatno, smoriti tamo dole s babom?
– Kako da se smore u kampu, Dijana? Na moru?
Pogledala me je pomalo sažaljivo i spakovala dva punjača za mobilni u dečji kofer.
Tebi je OVO stvarno u redu?
Deca su se vratila sa mora onako kako su otišla – bez euforije i velike pompe. Kako je bilo – pa onako. Kao da sam ih pitala kako su prošle na testu iz matematike, a ne da su prvi put bez roditelja išle na letovanje.
– Pa šta je s tobom? Nije to samo s mamom sada tako. Išle su u super kamp početkom jula sa školom. Znaš šta kaže učiteljica? Ono što ja tebi svaki put kažem: NE UME JU DA SE I GRA JU. Njih trideset, na planini, okruženi zelenilom, a ona mora da ih animira, da smišlja igre za svaki dan. Ne samo zato što joj je to posao, već i u onim trenucima kad oni kao treba da imaju slobodno vreme. Bez organizacije spolja, oni jednostavno ne znaju kako da počnu. Lakše je uz Wi-Fi.
– I tebi je to u redu? Sećaš se kako nas nisu mogli uvući u kuću?!
Prvi put se nismo posvađale u stilu – nisi majka, ćuti, mala.
– Naravno da mi nije u redu. Ali to više nije ni stvar toga da li smo mi to dopustili ili ne. Sve je tako brzo, one rastu, zahtevi i prohtevi se samo uvećavaju. Šta god da im ponudimo, to je jednostavno premalo. Hoćemo da provodimo vreme zajedno, hajde, al’ kad? Kako? To je unapred izgubljena bitka.
– Ja i dalje mislim da nije. Samo treba da budete uporniji. – kažem oprezno. Sad već i ja ne mogu da se kočoperim. Vidim je, budna je, ali uplašena. Više nije majka koja ne vidi ili zanemaruje problem. Sad je majka deteta koje raste u društvu u kom se i sama ne snalazi.
Koliko interneta dnevno je „dovoljno“? Šta je „previše“?
Da li postoji koristan sadržaj?
Koliko ekranizovano detinjstvo treba da bude? I kad je zbog ekrana izgubilo status najsrećnijeg doba u životu?
– Samo mi je dosta više, znaš? Lako je sa strane govoriti „budi uporan“. Znaš kako naša majka kaže? Vi ste odrasli bez telefona, pa šta vam je falilo? I uvek se o tome priča, kako su oni nas podigli bez interneta. Pa jeste, ali tu je suština. Internet nije postojao, nisu imali protiv čega da se bore. Svi su u fazonu: roditelji su krivi, hteli da olakšaju sebi. Pa jeste, šta je u tome loše? Da poželiš da na miru popiješ kafu ili opereš kosu? Je l’ to prestup neki toliko strašan da želiš da beba ne plače dok pokušavaš da je nahraniš? Ali niko ti ne kaže koliko je to jaka borba…
– Kao ono, dala baba dinar da uđe u kolo…?
– E baš to. Svesna sam da sam pogrešila, ali ne znam kuda dalje. Ima li ispravke uopšte? – Naravno da ima. Deca su rođena da budu radosna, samo su Olja i Sonja malo omamljene sada i to je to. Proći će… Evo, gle, gde ti je lastiš?
– Lastiš, stvarno?
– Ne, nestvarno. Daj da naučimo decu da se igraju. Sonjaaaa! Oljaaaa! Dođite da vam tetka pokaže Wi-Fi svog detinjstva!
Piše: Srbijanka Stanković
