– Ииии, мачићи, како је било на мору?
– Па, онако – каже моја седмогодишња сестричина.
– Што онако? Какав је био камп?
– Па, онако. – понавља исти одговор, незаинтересовано.
– Јесте ли имали друштво?
– Па, не. Празно је било. У ствари, имали смо друштво на мору! Wi-Fi! – први пут, на помен интернета се насмеје моја Соња.
Зет седи за столом и равнодушно слегне раменима. Сестра с бебом у рукама приноси тањир с колачима и каже: такве су ти ове НОВЕ генерације, није као кад смо нас две ишле на море.
Такве су ти ове НОВЕ генерације
Моја Дијана је била мајка већ девет година. Имала сам две дивне сестричине – Ољу (9) и Соњу (7), као и кифлицу-сестрића – Марка (8 месеци). Знате тај клише, тетка која даје све, омиљена је, купује играчке, даје да је шминкају, облаче, да јој се на главу попну? Е па ја нисам била та тетка. Не зато што нисам хтела, већ зато што сам имала тако мало прилика за то.
Моја сестра је стално говорила: такве су ти ове нове генерације. Заправо, сваки пут кад бих понудила да покажем девојчицама како се игра ластиш, да поделим карте за таблић или да их водим до школског дворишта да нацртамо кредом школице. Оља и Соња би понекад показале интересовање, али фокус – о, па концентрација им није била јача страна. Једноставно, нису умеле да се заиграју.
– Ма не знају да се играју, и шта ћеш им?!
– Па можда да им тај узмеш таблет и телефон, за промену? Ниједан родитељ није забаван као цртани, Дијана, ако само пустиш, нема шансе да победиш у тој игри.
– Па знаш шта, мала, кад будеш имала своју децу, јави ми се! Шта мислиш ти, ко ће да скува ручак ако ја по цео дан скачем с њима ластиш?!
Као да је икад пробала да им покаже.
Моја сестра би ме увек матирала тим потезом: мала, ти си тетка, јави се кад будеш имала своју децу. Кад год бих покушала да јој кажем да можда греши што не контролише колико деца проводе времена испред екрана – наступила би свађа. Она дигне гард: ти ниси мајка, не знаш како је то. Ја попустим – јер ко сам ја да кажем да деци не треба Wi-Fi интернет.
Деци више није ни море забавно
Ствари су постале још озбиљније кад се родио Марко. Уз малу бебу и све друге пратеће обавезе, Дијана тек није имала времена „да се бори против интернет ветрењача“. Ма нека их, рекла је последњи пут, играју се, то ми је једини предах у току дана, иначе се само свађају.
Кад је наша мајка свечано објавила да ће да води Ољу и Соњу на море у камп тог лета, мислила сам – ето, сад ће искусити нешто стварно. Као ми некад.
За тај камп у Чању везивале су ме најдивније успомене. Брзински намазана паштета за доручак и тркањац на плажу. Мама и тата који су насмејани (за промену) и нас две које не знамо куд бисмо пре од енергије и среће. Камп је био наше царство, место где можеш да упознаш нове другове и другарице, мењаш миришљаве сличице (а у недостатку сличица каменчиће и шкољке) и планираш како ћеш сутрадан да се забавиш на плажи. Од раног јутра бисмо се купале и правиле куле у песку, а чим падне ноћ играле карте и смејале се. За радост нам није требао Wi-Fi.
Дијана је резигнирано слегла раменима на ово моје носталгично присећање.
– Чини ми се некад као да си с Марса пала, Јоко. Ти знаш да ће се оне, вероватно, сморити тамо доле с бабом?
– Како да се сморе у кампу, Дијана? На мору?
Погледала ме је помало сажаљиво и спаковала два пуњача за мобилни у дечји кофер.
Теби је ОВО стварно у реду?
Деца су се вратила са мора онако како су отишла – без еуфорије и велике помпе. Како је било – па онако. Као да сам их питала како су прошле на тесту из математике, а не да су први пут без родитеља ишле на летовање.
– Па шта је с тобом? Није то само с мамом сада тако. Ишле су у супер камп почетком јула са школом. Знаш шта каже учитељица? Оно што ја теби сваки пут кажем: НЕ УМЕ ЈУ ДА СЕ И ГРА ЈУ. Њих тридесет, на планини, окружени зеленилом, а она мора да их анимира, да смишља игре за сваки дан. Не само зато што јој је то посао, већ и у оним тренуцима кад они као треба да имају слободно време. Без организације споља, они једноставно не знају како да почну. Лакше је уз Wi-Fi.
– И теби је то у реду? Сећаш се како нас нису могли увући у кућу?!
Први пут се нисмо посвађале у стилу – ниси мајка, ћути, мала.
– Наравно да ми није у реду. Али то више није ни ствар тога да ли смо ми то допустили или не. Све је тако брзо, оне расту, захтеви и прохтеви се само увећавају. Шта год да им понудимо, то је једноставно премало. Хоћемо да проводимо време заједно, хајде, ал’ кад? Како? То је унапред изгубљена битка.
– Ја и даље мислим да није. Само треба да будете упорнији. – кажем опрезно. Сад већ и ја не могу да се кочоперим. Видим је, будна је, али уплашена. Више није мајка која не види или занемарује проблем. Сад је мајка детета које расте у друштву у ком се и сама не сналази.
Колико интернета дневно је „довољно“? Шта је „превише“?
Да ли постоји користан садржај?
Колико екранизовано детињство треба да буде? И кад је због екрана изгубило статус најсрећнијег доба у животу?
– Само ми је доста више, знаш? Лако је са стране говорити „буди упоран“. Знаш како наша мајка каже? Ви сте одрасли без телефона, па шта вам је фалило? И увек се о томе прича, како су они нас подигли без интернета. Па јесте, али ту је суштина. Интернет није постојао, нису имали против чега да се боре. Сви су у фазону: родитељи су криви, хтели да олакшају себи. Па јесте, шта је у томе лоше? Да пожелиш да на миру попијеш кафу или опереш косу? Је л’ то преступ неки толико страшан да желиш да беба не плаче док покушаваш да је нахраниш? Али нико ти не каже колико је то јака борба…
– Као оно, дала баба динар да уђе у коло…?
– Е баш то. Свесна сам да сам погрешила, али не знам куда даље. Има ли исправке уопште? – Наравно да има. Деца су рођена да буду радосна, само су Оља и Соња мало омамљене сада и то је то. Проћи ће… Ево, гле, где ти је ластиш?
– Ластиш, стварно?
– Не, нестварно. Дај да научимо децу да се играју. Соњаааа! Ољаааа! Дођите да вам тетка покаже Wi-Fi свог детињства!
Пише: Србијанка Станковић
