Zoran Kostić – Cane: Roditelji, pazite na decu jer deca paze na vas

mart 12, 2017

Zoran Kostić – Cane uvek je važio za čoveka koji otvoreno govori šta misli i oseća. Kao frontmen uticajne rok grupe „Partibrejkers“ bio je glasnogovornik mnogih generacija i pobunjenik protiv uspavane svesti, državnog režima kao i raznih stereotipa svakodnevice. Danas, kao jedna od malobrojnih opstalih figura iz turbulentnog vremena osamdesetih i devedesetih godina govori o životnim vrednostima sa pozicije zrelog čoveka, muža i oca. Za pola sata razgovora, od Caneta smo čuli mnogo mudrih poruka na temu muškosti i složenih muško-ženskih odnosa, očinstva, uzora i vaspitanja.

  • Cane, slažete li se da je biti muškarac sjajna stvar?

Ne znam šta da ti kažem na to pitanje (smeh). Pa teška je to stvar, ali zavisi… U ovom vremenu totalnog debalansa žene su muškarci, a muškarci su žene. Radi se o potrošenosti. Radi se o jednoj nesigurnosti koja je poslata u polove. Radi se o razbijanju jezgra, o atomiziranju stvarnosti. Znači, muškarac, posle svega, više nema poverenje od strane svoje porodice. Prema njemu su zahtevi totalno nerealni u odnosu na mogućnosti. Ja nisam za ono: alfa mužjaci, muškarčine… Za mene je to „bljak“! Ja sam za normalnost, za nešto što postoji kroz vekove, a to je da muškarac mora da ima podršku svoje žene i porodice. Ali, ne putem strogosti i uterivanjem straha nego, ono, da se svi zajedno u svojim porodicama rađamo – da pomažemo jedni drugima u ovom vremenu u kojem želje i mogućnosti rasturaju porodicu.

  • Dakle, u slozi je rešenje?

Da, u slozi. U reči. Znači, da čujemo jedni druge. Da majka kaže ženskom detetu: „Voli svoga oca jer ako naučiš da voliš svoga oca, imaćeš dobrog muža nekad.“ I da kaže svome sinu: „Ej, nemoj da si nerealan! Teško otac zarađuje novce. I ja teško zarađujem novce.“ Naravno da će deca uvek majku više da vole jer nema veće sigurnosti nego kad je dete ispod njene leve dojke i kad čuje otkucaje njenog srca. Radi se o tome što otac može da ti bude bilo ko, a majka kad ti umre, umro je i deo tebe.

  • Jeste li Vi to doživeli?

Da. Meni su, pre dve godine, za mesec i 23 dana umrli i tata i mama… Majka je glavna kao stub porodice, kao šef porodice, kao izvršna vlast. Na njoj je najveći teret, a još ako treba i da radi i da sprema kuću, pa deca, levo-desno… Ali, u ovom vremenu to se sve okrenulo naopačke.

  • Jednom prilikom ste rekli da se jedna pobeda sastoji od milion poraza…

Pa da. Znači, pobeđuje onaj ko može da preboli svoje poraze.

  • Ali, zašto se muškarci često emocionalno povlače? Postoji li neko rešenje za to?

Naturen je stereotip neke beskrupuloznosti, neke jačine i bahatosti. Kao da će muškarac sve da sruši na svome putu da bi došao do pobede. Ali, nije to to. Nisu svi muškarci isti. Kapiraš? Uvek neko može da kaže: „E, vi, muškarci, kakvi ste! Vodite ratove! Vidi kako vodite državu!“ Ali, ne zaboravi jednu stvar – iza svakog muškarca stoji žena kojoj je muškarac daljinski upravljač. Znaš li zašto je izmišljena filozofija? Da ne bi muškarac non-stop razmišljao o ženi; kako da joj udovolji, kako toj velikoj ćudi i praktičnosti da stalno bude pri ruci i da joj izaće u susret. Tales iz Mileta, kad je upao u rupu, jedna žena mu je rekla: „Hoćeš da spoznaš zvezde, a ne vidiš gde ideš.“ Žene su sposobnije od muškaraca jer su manje pametne. A znaš li zašto žena duže živi? Zato što nema ženu. Radi se o tome da je žena sve; žena je zemlja, a muškarac je vazduh. Žena je dugoročni plan, a muškarac je nešto trenutno, nešto što se ovog trenutka događa. Žena nikad neće da bude zadovoljna, nikad neće da prizna da je pogrešila. Da sad ne bude da ja mislim nešto loše, ali sa ženama je teško, a još je teže bez njih. Jer, sve te Zaze Gabor, Džoan Kolins, te Madone, Margaret Tačer, sve te čelične ledi su napravile to da su obezvredile muškarce. Mislim, sad muškarac ostaje u kući, kuva, sprema itd. Ja jesam za to. Seti se kako je bilo pre. Da li su ćalci prepovijali decu? Nisu. To su žene radile, a muškarci su bili u fazonu: „Ma šta ja to…“ To je glupo! Mi sa našom decom više komuniciramo nego što su naši roditelji komunicirali sa nama. Ali, ima jedna stvar – mi ih obasipamo sa tolikom količinom reči da ona ne mogu da ukapiraju suštinu pa se odupiru. Zamisli da ti stalno neko nešto priča…

  • Da li je, stoga, za današnje muškarce važno da se više posvete svojoj emocionalnoj strani, da je upoznaju i da je pokazuju svetu?

Pa emocionalna strana postoji, ali muškarac treba da bude muškarac; da izdrži sve, da sebe otkrije, da izađe iz stereotipa. Opet – ne pričam ovde o alfa mužjacima nego o tome da muškarac treba da bude normalan čovek. Muškarac treba sa svojom ženom da izgradi poštovanje, da izgradi živi zid. Žena je veća od muškarca i uvek će biti. Muškarac ne bira, muškarac je biran. Žena bira seme, a ne muškarac zemlju. Muškarac mora da pomaže ženi i žena mora da ukapira da ne sme da vodi specijalni rat protiv muškarca, da mora nekad i da ćuti, da drži vodu u ustima kao što i muškarac ne sme nikakvim gestom da ugrozi njenu posebnost jer je žena zlopamtilo. Sa ženom je frka pre, za vreme i posle. Ona ne može ni samu sebe sebi da objasni jer ona je davalac života. Znači, te menstruacije i ti biohemijski procesi koji se dešavaju u njenom organizmu… Čak i ona zna da sebe ne može da prepozna. A znaš ono kad mi prepoznamo u muškarcu ženske osobine? To je ono kad on ode u neke „visoke frekvencije“ svojstvene ženama; kad je sujetan, kad je stalno u nekoj debati i to.
Porodica mora da opstane. To je kao tim koji mora da se bori do zadnjeg zvižduka. Mi ne znamo kad će biti zadnji zvižduk jer on dolazi sa Nebesa. Samo ljubav i razumevanje. Žrtva! Znaš, žene više neće da se žrtvuju. To su, kao, te super-žene, feminizam i te gluposti. Pa žena je oduvek bila ravnopravna sa muškarcem; toliko ravnopravna da je bila iznad njega. Iza svakog muškarca, u njegovoj senci, stoji žena. Žena je progres, a muškarac je ostvarenje tog progresa. Možda je preterano, a možda je i netačno ovo što pričam, ali ja mislim da može ovako da bude. Samo puno ljubavi i da verujemo u Boga. Da se uvek depersonalizujemo tako što ćemo gledati u svoju decu i razmišljati o njihovoj budućnosti. Moramo da mislimo o svemu tome jer je nestao dodir između žene i muškarca.

  • Kako se Vi osećate s obzirom na to da ste uzor mnogim mladim ljudima i kako se sa time nosite?

Pa jako mi je teško zbog toga. Ne smatram da sam neki tip-top uzor. Ima boljih ljudi, ali, kao što znamo, nama ni bolji nisu po volji. Ja se, što se toga tiče, nekad osećam zloupotrebljeno. Znaš, ja ne mogu da rešavam stvari drugima jer se borim da nekako rešim i svoje stvari. Svi mi imamo neke probleme u porodici, na poslu ili ne znam gde… Kada neko traži rešenje od mene, pitanje je da li ja imam rešenje za sebe. Sva rešenja su na nebu. Znači, čitanje Svetog pisma. Mogućnost da se spasimo je velika i konstantna. Ne mogu nikakve reklame, nikakve iluzije i zablude pravi život da zamene. Mi moramo da pričamo sa svojom decom jer tada otkrivamo i sebe. Mi sebe ne smemo da lažemo, a sve je društvena modifikacija i prihvatljive laži; dva zla pa, kao, prihvataš manje zlo jer misliš da ćeš bolje da prođeš nego ako prihvatiš neko veće zlo.

  • Kako ste doživljavali svoga oca kada ste bili dete?

Ja sam voleo svog oca. Ja nisam imao problema sa svojim ocem nikad. Moji se roditelji nikad nisu svađali. Nikad. Znalo se kad je dosta. Ćale bi mi rekao: „Ej, nemoj da me masiraš!“ I to je ono što sam rekao – više sam ja kontaktirao sa mojom decom nego moji roditelji sa mnom. Moji roditelji su bili super prema meni, a znaš kako je bilo teško meni biti roditelj… Meni majka kaže; „Pa ja sam te rodila normalnog!“ Ja joj na to kažem: „Mama, ja tebe volim najviše na svetu“ iako sam uvek bio u nekoj priči sa njom. Zato mi je uvek tužno kad čujem pesmu Partibrejkersa „Rođen loš“ i stih “Mog’o sam da budem dobar sin…“ Kad ti ode majka, ode i deo tebe jer mi smo hodajuće posteljice svojih majki. Pošto su deca nežna i nejaka, roditelji treba uvek da budu tu, da pomognu.

  • A koliko su očevi važni za dečji duh, sreću i samopouzdanje?

Važni su jer, što otac više zna, veća je mogućnost da i dete zna. Znači, da ga vodi na utakmice i to; fudbal, klikeri, da mu priča nešto o životu… Nažalost, dve trećine populacije ne može ništa da priča svojoj deci jer ne znaju ništa; jer su i njihovi roditelji bili praznjikavi. Nikad nisu mogli oni nešto da donesu jer kažu: „Nije ni meni niko ništa donosio.“ Koliko puta smo mi, u životu, čuli takve definicije pa smo se pomalo i zgrozili. A to je samo pitanje stvaranja tj. šta možeš da stvoriš. Treba, bre, voleti svoju decu jer ćeš kroz svoju decu i svoju ženu zavoleti i sebe na pravi način.

  • Znači li to da je recept u iskrenosti? Uvek ste isticali da grupa „Partibrejkers“ ne krije svoje slabosti i da je iskrena prema sebi i drugima. Da li takav odnos treba da se uspostavi i izmađu roditelja i dece?

Da, bre, naravno. Znaš, ja pred svojom decom ne nastupam kao neki uštirkani ćale koji će da priča iz svog stereotipa. Ja nastupam kao ranjivo biće. Kapiraš? Ja znam da kažem „oprosti“ kao što znam da budem i vrlo direktan i grub prema mojoj deci, ali moja deca znaju ko im je otac; njihov jadni otac (osmeh).

  • Da li deci treba dozvoljavati da rade sve što požele i puštati ih da se uče na svojim greškama ili ih treba ograničavati?

Ako nam je sve dozvoljeno, ne znamo šta nam, u stvari, treba. Tad smo u praznini. Treba deci uvek govoriti o vrednosti svega. Treba uvek pominjati te postulate. Znači, prijateljstvo, laž, istina i u kakvom svetu žive; da nismo baš svet pun dobrih ljudi. Međutim, mi činimo jednu frku deci – mi pričamo iz svog straha toj deci zato što smo mi imali neki život od pre. Ali, ona ne znaju ništa. Ona su rođena u ovom vremenu u kojem se đubre baca po ulicama i u kojem se ljudi, da ne bi radili nešto pošteno, bave politikom itd. A onda roditelji deci puštaju te tehnološke smicalice da bi se one bavile njima. Roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu zbog sopstvene usredsređenosti na sebe. Dakle, pazite na decu jer deca paze na vas!

  • Jednom ste rekli da ste najsrećniji kada stojite između svoje dvoje dece i držite ih za ruke. Možete li opisati taj osećaj?

To je osećaj korisnosti, sreće i upotpunjenosti. Ja ponekad pomislim da su i ta deca moji roditelji. Kapiraš? Imam veliku sreću što imam njih i onda pomislim: „Bože, uzmi me u ovom trenutku moje najveće sreće i ispunjenosti!“ Samo ne treba lagati decu. Ako lažeš decu, radiš u korist njihove štete. Spas je u istini i u Nebesima. Mi smo toliko smorili decu našim brigama. Članovi porodice treba da svakog dana izdvoje 15 minuta i da sednu i naprave svoje emotivno ognjište. Uvek je važna korespondencija sa svojom decom, a da bi bio iskren sa svojom decom, moraš da budeš iskren sa sobom.

  • Cane, Vi „Partibrejkerse“ nazivate retko srećnim ljudima koji se bave onim što vole. Na koji način se može pomoći sinovima i ćerkama da pronađu svrhu svog života i, upravo, da rade ono što vole?

Ima jedna stvar, a to je ono kad roditelji daju decu na razne sekcije… Treba gledati afinitete svoje dece, davati im mogućnost da probaju ovo i ono i zaštititi ih od sopstvene ambicioznosti. Pokažemo im neku knjigu o slikarstvu, naprimer. Ako im se, recimo, sviđa meduza, treba da ih pitamo zašto itd. Tehnološko janičarenje je izvršeno nad tom decom. To je ono kad imaš pametni telefon pa se taj telefon služi tvojim mozgom. Decu treba voditi u prirodu i biti opušten sa njima mada ne možemo mi biti prijatelji sa svojom decom jer smo mi roditelji, a to je nešto više od prijateljstva, ali ima i elemente prijateljstva. Ima tu i par ružnih stvari kao, naprimer, kad deca zovu roditelje po imenu. To vodi tome da se ukida kategorija roditelja. Samo hoću da kažem da uvek treba naći snagu. Bilo kako. Svaki dan je nova šansa za popravak pokvarenog.

  • Dakle: sloga, iskrenost i..

…mnogo ljubavi! Sloga, iskrenost i mnogo ljubavi.
Grupa „Partibrejkers“, koja je osnovana 1982. godine, još uvek je aktivna, a njen vođa, iako rođeni Beograđanin, od 1995. godine živi u Zrenjaninu, gradu u kojem uživa u miru i porodičnoj atmosferi. Tu je, kako kaže, pronašao ljude koji su otvoreni i spremni da pomognu a, prema rečima sugrađana, često je viđen u šetnji s psom.
Za portal Prvi put s ocem, Miloš Manojlović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama