Ма колико неки родитељ волео да ради, он треба да зна да је рад сваком детету па и њему када је био дете био непријатан. Како онда настану радне навике?
Потребно је да родитељи познају психологију малог детета да би могли да га разумеју, да му објасне ствари на онај начин на које оно може да разуме, да предвиде његову могућу реакцију, и наравно, да што боље утичу на његов развој. То је посебно важно за развој радних навика, које су према неким истраживањима много важније за успех у каснијем животу него друге особине личности.
Дететове потребе и жеље
Мала деца верују свом телу, односно ономе што осећају у телу. На пример, када тело пошаље сигнал „жеђ“ дете интуитивно зна да је тада потребно пити воду или другу текућину. И док овај систем сасвим добро функционише када је у питању задовољавање дететових потреба, проблем настаје онда када су у питању дететове жеље и други мотиви. Један од начина да се разликују потребе од жеља је да када дете има неко хтење да се запитамо да ли ће његов живот бити на било који начин угрожен ако му ускратимо оно што хоће. Ако је одговор да, реч је о потреби, а ако је одговор не, о жељи.
Прочитајте и 10 савета како мотивисати дете за учење
Принцип задовољства
Управо зато што верује свом телу, дете жели да ради само оно што му доноси пријатно осећање у телу, а избегава све оне активности које му доносе непријатност. Овај систем мотивације је природан и зато карактеристичан за животиње. Њега је описао још Сигмунд Фројд и назвао га је принцип задовољства. Задатак родитеља је да утичу на дете тако да оно изгради један друкчији систем мотивације које је Фројд назвао принцип реалности. А то једноставно значи да дете престане да се искључиво ослања на оно што осећа, већ да почне и да уважава свој разум и процену да ли је нешто корисно или штетно. Како дете није у стању да контролише себе и своје жеље, морају га контролисати родитељи тако што га усмеравају у одређеном правцу, а забрањују нека понашања. Циљ је да дете схвати оно што му је раније било несхватљиво, а то је да постоје пријатности које су штетне, и непријатности које су корисне. Прање зуба, поспремање играчака и сличне активности су детету свакако непријатне. То се наравно односи и на учење и израду домаћих задатака.
Ма колико неки родитељ волео да ради, он треба да зна да је рад сваком детету па и њему када је био дете био непријатан. Како онда настану радне навике? Па тако што родитељи присиљавају дете да редовно извршава неку активност. Без тог спољашњег притиска дете једноставно неће развити радну навику. Постоји више врста овог васпитног притискања, а оно што је за све караткеристично је да су детету непријатни. Када непријатност овог спољшњег притиска постане већа од непријатности оне активности коју родитељ захтева од детета, оно попусти и почне да се понаша на захтевани начин. Објашњавање користи новог понашања је обавезно, али недовољно да би дете почело да се понаша.
При томе је важно да нема никаквог попуштања, јер ако се једном попусти, дете ће сваки следећи пут мислити да је то можда онај пут када не мора да уради оно што је захтевано.
Прочитајте и Како код детета створити унутрашњу мотивацију за учење ..
Када се успостави навика, рад више није непријатан
Предност коју доноси радна навика је управо у томе што када она настане тада одређена активност детету више није ни непријатна ни одбојна. Оно једноставно уради оно што треба. Чак настане обрнути механизам, детету је непријатно ако не уради оно што на шта је навикло. То се онда односи како на хигијенске навике и навике поспремања, тако и на навику учења која је посебно важна за школску децу.
Када кажем да рад није непријатан, не мислим ни да је пријатан. Задовољство у раду може доћи касније, када неко постане мајстор у ономе што ради и почне да ужива у томе.
Мала деце мисле да када им не дозвољавате да раде оно што желе, да их не волите. Ово је сасвим нормална фаза јер дете не разликује себе од својих жеља тако да када одбаците неку његову жељу оно мисли да да сте одбацили њега. А када сте мало дете, најважнија ствар у вашем животу је да вас воли мама (и тата). И зато, иако нека деца регују драматично када их родитељи терају да раде нешто што им је непријатно, родитељ треба да истрају. Може да покаже љубав, али и даље мора да инсистира да дете уради оно што је потребно. Дете ће захваљујући понашању родитеља који истрајава и који му поручује: „Баш зато што те волим, захтевам да то редовно радиш“, касније научити да захтевање непријатног не искључује љубав.
Прочитајте и Није све у оценама, важније је учење
Многи родитељи се сналазе тако што непријатни задатак покушавају да претворе у забаву и игру. И оваква „мекана присила“ је добар начин уколико не одузима много енергије и времена. Како ће у будућем животу детета ипак доћи тренутак када ће морати да ради нешто што му је непријатно, а што не може да се стави у контекст забаве, оно ће ипак морати да се суочи са задатком типа корисне непријатности.