Psihoterapeut velikog iskustva, ugledni dijagnostičar i predavač na Univerzitetu Sigmund Frojd u Beču na jeziku ’da svako razume’ Zoran Milivojević objašnjava kako se ovde, u Srbiji, gleda na uspeh, kako se prihvataju uspešni i u čemu je ’prokletstvo’naroda koji ima samouverene i inovativne pojedince, koji su naučili da se snađu.
Da li bi se u Srbiji zbog komšijskog uspeha rodila ideja da se trkne po otrov za njegovu kravu ili bi se desila kupovina dva bika, da se bude bolji? Da na ulicama Srbije presretnete desetoro ljudi i pitate ’Da li biste voleli da budete predsednik vlade?’, šta bi vam rekli? Psihoterapeut Zoran Milivojević na to sve kaže:
„Mi smo društvo koje ne podržava uspeh. Zašto? Zato što se naši ljudi porede. Gledajući one koji su uspeli, prvo pomislimo ’Vidi kako je on uspeo!’, a onda se poredimo i sebe, naravno, doživljavamo kao neuspešne. To je problem. U primitivnim društvima poređenje sa uspešnim vodi ka ideji da ’komšiji crkne krava’, namesto da tuđ uspeh bude motiv da se stigne i prestigne. Namesto da se kupi krava ili dva bika, kupuje se otrov za komšijsku kravu kako bi obe strane bile jednake, siromašne“, kaže Milivojević i takvo društvo naziva ’spljoštenim’.
„Univerzalan problem u Srbiji je što smo mi, kako bih ja to rekao, ’spljošteno’ društvo. Nema vertikale. Pravi primer je, recimo, dvoje dece od kojih jedno dobije igračku, a drugo ne. Prvo će polomiti igračku drugog da bi se izjednačilo. Neće tražiti da i ono dobije svoju.
Ako na ulici sada pitate desetoro ljudi ’Da li biste voleli da budete predsednik vlade?’, mislim da bi njih sedmoro prihvatilo i odgovorilo:“Eto, konačno i vi da prepoznate pravu vrednost!“. Ovde se svi porede sa svakim, svako misli da je dovoljno dobar. To je samouverenost koja u uređenim društvima dovodi do uspeha. Zato su naši ljudi u inostranstvu uspešni, uvereni su da mogu, da su bolji od ostalih.“
Kukamo i kad nam ide
Interesantno je zapažanje psihoterapeut Milivojevića, za koje ne treba mnogo zahtevnih dokaza. Praksa je da Srbi kukaju…
„Pošto se ovde uspeh kažnjava i postoji zabrana da se bude uspešan i srećan, dešava se da oni kojima dobro ide glume da im ne ide, kukaju. Ili, ako se hvale, hvale se opet kukajući ’Jao, dobio sam neku stipendiju. Jao, baš sad ću morati u Ameriku na šest meseci. Pa, gde su me baš sad našli!’. Dao je informaciju da je uspeo, pohvalio se, ali se maksimalno potrudio da ogadi da ne bio kažnjen na neki način. Ali, to nije samo naš specijalitet. To je specijalitet neuređenih društava. U svakom narodu ima zavisti, ali recimo, Austrijanci će želeti ’da komšiji crkne krava’ samo ako je u pitanju nešto nelegalno, ako ’vlasnik krave’ ne plaća porez, ne poštuje pravila. Utakmica mora da bude fer i svi moraju da se pridržavaju tih pravila. Nema destrukcije, otimanja, diskvalifikacije već se ljudi veoma trude da prestignu. Zavist koriste u konstruktivnom smislu, tuđ uspeh kao podsticaj za napredak. I, tako iz generacije u generaciju“, iskustvo je Milivojevića.
’Nisam uspeo zato što živim u Srbiji?’
Na pitanje: ’Koliko Srbiju treba kriviti za neuspeh pojedinca?’, psihoterapeut Milivojević odgovara:
„Mnogi kažu ’Nisam uspeo u životu zato što živim u Srbiji!’. Ne slažem se, jer ko je uspešan, biće uspešan u različitim situacijama i kontekstima. Ako niste uspeli u Srbiji, verovatno nećete ni u Americi ili Nemačkoj. Tačno je da nam se u poslednjih 25 godina društvo raspalo, vednosti građanske klase su se izgubile jer su nas snašli i ratovi, i bomardovanje, i tranzicija, vrlo gusti događaji. Još uvek nam se svašta dešava i teško je ostati normalan, imati životne prioritete kakve imaju ljudi u uređenim društvima. Ipak, ako neko ima jasan cilj, ako je radio i razumeo situaciju, mogao je da uspe bez obzira gde je.
Ono što mislim da našim ljudima nedostaje su radne navike. Precenjujemo talenat i sposobnosti i mislimo da će nas sudbina, viša sila, šta god, gurnuti i smestiti tamo gde treba da budemo. Put, moć ili snagu za ostvarenje ciljeva ne tražimo u sebi, već izvan. I onda očekujemo (u sebi ima reč ’čekati’), dakle, čekamo i to se ne desi, neko drugi uspe i stvar se vrlo komplikuje.
Lenji smo i nemamo radne navike i to su nam najslabije tačke. ’Ja bih’ ili ’bilo bi lepo kada bi se desilo to i to’. mora da se zameni sa ’ja ću’.“
Srbi zaposleni ’preko’
„Jednom prilikom mi je jedan Austrijanac pričao da više ne zapošljava Srbe, već isključivo Slovence i Hrvate od naroda sa naših prostora. Pitam „Zašto?“. Kaže:“Srbin dođe, radi godinu i po, dve, gleda šta ja radim i treće godine on je meni konkurencija, sam vodi svoj biznis. Dok će Hrvat ili Slovenac ostati na poslu“. Držati se pravila je pitanje vaspitanja što mi nismo naučili. Naučili smo da se snađemo, da mislimo svojom glavom. To što je naša prednost kao pojedinca i to je naše prokletstvo kao zajednice. Takav pojedinac može odlično da’ pliva’ u uređenom društvu“, kaže psihoterapeut.
Kada se ipak držimo pravila, kako se osećamo kada imamo šefa i kakvi smo kao nadređeni?
„Držaćemo se pravila ako od toga ima dobiti ili ako znamo da ćemo biti kažnjeni. Ne volimo pravila, ali smo inovativni što znači da nema zajednice – petoro vrlo inteligentnih, recimo Srba, čine vrlo glupu grupu. Grupa morati imati red, sistem, usmerenost ka cilju, a ne pojedince koji se svađaju ko je pametniji, sposobniji, bolji. To moramo da popravimo jer se zbog toga gubimo. Nismo dovoljno inteligentna grupa, nismo organizovana zajednica u kojoj pojedinac shvata da mora da se podredi, da zajednica ima i horizontalan i vertikalan red, ’nadređene’ i ’podređene’. A mi mislimo da, ako se podredimo i ako imamo nadređenog, ponizili smo se, niža smo rasa. Ali, podrediti se (u sebi ima reč ’red’) to znači da postoji hijerarhija, da ljudi zauzimaju uloge što ne govori da je neko pametan, glup ili sposoban. Kod nas ćete često čuti izgovor za neposlušnost: ’Daj ti meni šefa koji je bolji od mene i ja ću da ga slušam!’. Funkcija šefa nije da bolje zna ili da bude pametniji, već da uređuje posao grupe. Zato ovde težimo da budemo nadređeni i tu poziciju čuvamo tako što oko sebe okupljamo lojalne ljude koji nas neće ’skinuti’. A lojalni su rođaci, kumovi, drugovi iz rodnog kraja. I, takva postavka stvari je prisutna u firmama, partijama, asocijacijama.“
Mnogo je ljudi iz Srbije otišlo u inostranstvo. Jedni su uspeli, drugi nisu , a neki su se vratili. Ko je kriv?
„Za povratak većine kriva je fantazija koju su imali da su fenomenalni, da će im se sva vrata otvoriti samo treba da se pojave tamo negde i da postoje. Ali, tamo negde mora da se radi, dokazuje, da se drži pravila. U kapitalizmu stvari funkcionišu tako da, ako sam ja vlasnik kapitala i ako ste vi izuzetni, ja ću vas moliti da dođete i radite za mene jer ćete vi zaraditi više para nego neko drugi. A, od tih para ja ću vas dobro platiti. Dobro vama, dobro meni. Tu nema poređenja ko je bolji. Ili, kako to lepo piše u nekim knjgama ’Ako sam ja najpametniji u svom timu, onda taj tim ne valja, u pogrešnom sam timu. Moji saradnici moraju da budu takvi da mogu da učim od svakoga zato što se to isplati’“ .
Slika iz detinjstva
„Moja predstava o uspehu kada sam bio dete bila je da radim ono što su mi roditelji zabranjivali – da gledam TV ceo dan, da jedem burek u krevetu i čitam stripoteku. Tako je moja fantazija bila povezana sa pasivnošću (gledam TV, ležim), da ne moram da se mučim u životu kad budem svoj čovek. A, onda mnogo godina kasnije, kada sam počeo da upoznajem uspešne i veoma bogate ljude, bio sam iznenađen time što oni ustaju rano – ustaju u šest, doručkuju, vežbaju, u osam su potpuno spremni. Mislio sam „Čoveče, imaš tolike milione, a moraš da ustaješ u šest. Jadan ti!“. I tako sam sretao jednu, drugu, četvrtu osobu i video da je to sistem. Shvatim da su to ljudi koji jedva čekaju da ustanu, koji se bude radosni kao malo dete. Uspešni imaju plan za svaki dan, sutra, prekosutra, dobro im ide, imaju dobru sliku o sebi, unapred se vesele tome što će biti. Uspešni su puni životne energije i ta energija je to što ih pokreće. To je bila moja intimna lekcija, jer sam shvatio da uspešni ne rade to što rade zato što moraju, već zato što žele. Na neki način se ponašaju kao vrhunski sportisti. Vode računa o svom telu, imaju svoj ritam koji im je ušao u krv i tako žive.“
Od samoubistva do sreće
„Uspeh je kad neko dođe do cilja. A, zašto se ’uspeh’ zove’ uspeh’? Zato što je nastao od glagola ’penjati’, ’uspeti se’, a to je naporno. Znači, ako neko želi uspeh, mora da uloži energiju, da savlada prepreke i zato nije lako uspeti. Cilj do kojeg se dolazi može definisati zajednica, porodica, narod i oni mogu smatrati da je neko uspeo. Ljudi gledaju nekoga i kažu ’taj je uspeo u životu’. Međutim, dešava se da taj neko, ko je po proceni zajednice uspešan, izvrši samoubistvo. A, onda je reakcija ljudi „Pa, kako?! Nije znao da ceni to što ima!“. Tako da postoji i lični uspeh koji se može nazvati i ’životno zadovoljstvo’. Jer, kad neko ostvari svoju želju, a ne maminu i tatinu, onda oseti zadovoljstvo. Kada neko ide kroz život i ostvaruje ciljeve koje postavlja sam sebi, oseća čak i sreću ako su mu ciljevi veoma važni.
Ljudi koji su uspešni na neki način zrače, jer su zadovoljni. Takve prijatne emocije imaju sposobnost da prošire perspektivu, vidimo i ono što ne bismo videli da smo neraspoloženi, vidimo ono što je lepo, korisno, plemenito što opet utiče da se osećamo još bolje za razliku od negativnih koje nas teraju da se fokusiramo i razmišljamo o problemu“, poučna je lekcija Milivojevića.
Kako do ciljeva?
„Očekivanje ili fantazije i ciljevi su različiti pojmovi. Recimo, devojčica koja ima fantaziju da bude glumica u Holivudu. Da bi to ostvarila, treba da napravi nekakvih, recimo, 25 koraka ili ostvari toliko podciljeva da bi došla do Holivuda. Moraju se postavljajti realni ciljevi. To znači pogledati sebe, svoje sposobnosti, put do cilja, koji se resursi mogu nabaviti. Ako opet ne znate kako, onda neka podcilj bude ’kako?’. Kada saznate kako, a nemate para, sledeći cilj je ’naći pare’. U mnogim knjigama o uspehu piše da se uspešni ne pitaju ’šta?’, nego ’kako?’. Oni znaju šta.“
Tekst je preuzet iz magazina BIZLife