У школи нема досаде, све је циркус.
Долазим на час српског језика у шестом разреду. Ученик звани Палачињак, дигао ноге на суседни сто и пева, остатак одељења се тихо смијуљи. Записујем час и кажем:
– Кнежевићу, јеси ли завршио?
– Нисам, каже он, и настави да репује.
Остали ученици се наглас смеју. Шта да радим? Забрањено ми је да га истерам са часа, а час не могу да одржим. Одем љутито по Палачинковог разредног старешину. Дође разредни. Кнежевић спусти ноге и ућути. Оде разредни, а Палачињак поново дигне ноге и пева. Ја кажем:
– Кнежевићу, није ово час музичког васпитања.
Он се шеретски насмеје и наставља да репује. Одељење се забавља. У том тренутку сетих се сцене од пре пола века. Били смо четврти разред ниже гимназије. На часу француског језика неко је нешто зуцнуо. Намргођена и строга наставница је рекла:
– Зоране, изађи напоље!
– Зашто, ја нисам ништа рекао!?
– Изађи ти, ил’ одох ја.
Зоран је био упоран. Наставница је отишла са часа. Сутрадан су нас, по обичају, постројили исперед улазних врата школе. Прочитана је наредба по којој је Зоран избачен из школе, а тај и тај су кажњени пред искључење.
Сад ћете ви мени рећи: а демократија, а људска права. Јок! Пре неку годину платио сам два пута казну за невезан појас у аутомобилу од 5.000 динара, сад се везујем у дворишту.
Петар Јокић