U školi nema dosade, sve je cirkus.
Dolazim na čas srpskog jezika u šestom razredu. Učenik zvani Palačinjak, digao noge na susedni sto i peva, ostatak odeljenja se tiho smijulji. Zapisujem čas i kažem:
– Kneževiću, jesi li završio?
– Nisam, kaže on, i nastavi da repuje.
Ostali učenici se naglas smeju. Šta da radim? Zabranjeno mi je da ga isteram sa časa, a čas ne mogu da održim. Odem ljutito po Palačinkovog razrednog starešinu. Dođe razredni. Knežević spusti noge i ućuti. Ode razredni, a Palačinjak ponovo digne noge i peva. Ja kažem:
– Kneževiću, nije ovo čas muzičkog vaspitanja.
On se šeretski nasmeje i nastavlja da repuje. Odeljenje se zabavlja. U tom trenutku setih se scene od pre pola veka. Bili smo četvrti razred niže gimnazije. Na času francuskog jezika neko je nešto zucnuo. Namrgođena i stroga nastavnica je rekla:
– Zorane, izađi napolje!
– Zašto, ja nisam ništa rekao!?
– Izađi ti, il’ odoh ja.
Zoran je bio uporan. Nastavnica je otišla sa časa. Sutradan su nas, po običaju, postrojili ispered ulaznih vrata škole. Pročitana je naredba po kojoj je Zoran izbačen iz škole, a taj i taj su kažnjeni pred isključenje.
Sad ćete vi meni reći: a demokratija, a ljudska prava. Jok! Pre neku godinu platio sam dva puta kaznu za nevezan pojas u automobilu od 5.000 dinara, sad se vezujem u dvorištu.
Petar Jokić