Да ли би професор Коста Вујић данас изгубио лиценцу

април 13 17:49 2014

 

Дијалог: Форумче и професор Коста Вујић

Ф.: Професоре, добар дан!

П. К. В.: Здраво, момче. Чији ти оно беше?

Ф.: Никодимов, са Савске падине. Ваш ученик Форумче.dijalog02a

П. К. В.: ??

Ф.: Форумче Петровић Алас. Прва клупа до прозора.

П. К. В.: Не’м појма!

Ф.: Професоре, како сте? Добро изгледате за своје године. Нисам вас видео 125 година!

П. К. В.: Гура се некако, Форумче! Остарило се. Сад ми је сто осамдесет трећа.

Ф.: И мени је сто четрдесет друга. Ви сте данас узор свим професорима. Сви причају о Вама као о најбољем професору ког смо имали. О Вама се снимају и филмови.

П. К. В.: Форумче, баш ми је мило што сам те срео! Кажи ми, је л’ има још онај Шаца на ћошку? Што је он имао добре шкембиће и прасетину! То ми је остало у успомени.

Ф.: А Ви сте нама ђацима остали у успомени и као професор, и као отац, и као мајка. Били сте строги, али имали сте душу и увек сте нас разумели. Нисте држали до формалности. За Вас, лекција коју предајете уопште није ни била важна, за Вас је била важна само суштина! Ви нама нисте уливали сувопарно енциклопедијско знање, него сте знали да искочите из шаблона, да искочите са часа, чак и да не дођете на час! Често смо Вас тражили по кафанама, носили смо Вас кући по потреби, не сећам се ни који предмет сте ми предавали. О, кад се сетим…

П. К. В.: Хвала, Форумче. Паа, професор своје ђаке пре свега мора да научи за живот, а после иде остало. Није ни чудо што се не сећате шта сам вам предавао и што ме данас славите. Није лако учити децу.

Ф.: Па, много сте ме научили. Постао сам главни извозни производ, угледни научник, математичар, пишем и о јегуљама, сви ме цене по целом свету. То сте ме научили!

П. К. В.: Шта значи школа у животу! Сад сам се сетио да сам те једном послао по пијаног шарана, а мангуп се вратио назад тек на пети час! Али, заинтересовао сам те за рибе и то је одредило твој животни пут…

Ф.: Даа, и пошто сте ме заинтересовали за рибе, залепили сте ми оволику двојку и послали сте ме, по казни, код директора, а данас бисте…

П. К. В.: Шта бих ја данас, Форумче моје мило?

Ф.: Данас бисте Ви ишли код директора.

П. К. В.: Када сам ја био професор, директор је долазио код мене. Зашто бих ја данас ишао код директора, мангупчино једна?

Ф.: Паа, знате, направили сте низ недопустивих педагошких грешака. Прво сте ме са часа послали у кафану, онда сте (очински, онако како сте само Ви умели) викали на мене пред другим ђацима, затим сте ми дали двојку по казни, а ондаке сте ме постидели пред целим разредом уперивши прст у правцу директорске канцеларије, уз врло мрк поглед, што је све могло да утиче на мој психофизичко-емотивно-когнитивни развој. Данас све то представља тешку повреду ученичких и дечјих права. Могао сам да завршим и на инклузији.

П. К. В.: Чујеш ти, белосветски ветропиру, је л’ ти то мене зекиш? Или вређаш мој логички систем коме сам те учио? Па кад ћу да те пошаљем у кафану него док траје час? Шта ћеш ми после часа кад сам после часа ја у кафани? А ако ђаци не слушају своје професоре, и ако ко човек не могу да ти залепим двојку кад ми се хоће, шта ће нам школа?

Ф.: Још кад би се сазнало да сам Вам селио ствари и цепао дрва и да сте ми за то поклонили тројку у трећем разреду…

П. К. В.: Ха-ха! (милује ме по коси) Јес, вала, Форумче, имаш право, беше тако! Све за добру и послушну децу. И опет бих ти дао тројку. Да знаш да си је заслужио. (Маше прстом и смеши ми се.)

Ф.: Е, сада бисте због тога изгубили лиценцу јер то се сада зове корупција!

П. К. В.: Шта ти је то?

Ф.: Дуга прича! Али, не бисте више предавали. Шут-карта!

П. К. В.: Чек, бре, мангупе, вагабундо, математичару један, не разумем ништа. Зашто шут-карта? Па ја сам те спремао за живот!

Ф.: А је л’ знате да данас не бисте могли да ме спремате за живот тако лако како вам се свиди? Морали бисте прво Ви да се спремате, да се усавршавате, да се развијате у развионици, да бацате авиончиће барабар са ђацима, да пишете портфолио и да сакупљате бодове ко маркице кад сте били мали. Да зивкате тате и маме, је л’ пишкило, је л’ какило, да дреждите на „отвореним вратима“ па ко дође – дође.

П. К. В.: Ужас! Па ја данас никада не бих био професор! Боље да те данас нисам ни срео. Још ми само реци да ђаци данас бију професоре, па да умрем овде, насред улице.

Ф.: Бију, бију, како да не! Додуше, чешће се дешава да их гађају јефтиним мобилним телефонима.

П. К. В.: Никад нисам волео технологију. Је л’ то боли?

Ф.: ???

 

Преузето: www.fbg.org.rs

 

  Categories:
  1. април 11, 23:27 #2 Danijela K

    Moj najbolji profesor u gimnaziji bio je profesor fizike. Cetiri godine mi je predavao. Kada dodje na red pismeni iz fizike, on podeli odeljenje po sopstvenom kriterijumu , tj. nahodjenju i jednoj grupi da zadatke normalne, a drugoj , malobrojnoj
    koske od zadataka. Mi se bunimo zasto mi moramo da to radimo i zasto nas tako deli, a on kaze ZA NAJBOLJE U ZIVOTU UVEK SLEDE NAJTEZI ZADACI! Kada sam mislila da ne mogu neke tragedije preziveti , pre tri godine ,setim se profesorove lekcije. I shvatim princip… E to je profesor! Jos mnogo stvari nas je naucio, on je moj uzor , zelela bih i ja da budem takav profesor koga djaci pamte . Naravno da bi i moj profa danas izgubio licencu zbog takve organizacije pismene provere znanja. I Kosta Vujic bi bio provucen kroz medijsko blato, kako se to moderno kaze i ostao bi bez licence. Profesori su nam postali bezlicni i uplaseni umesto da sijaju i budu uzori svojim djacima

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.