„Хајде, мама, па купи детету, шта си се стисла“

август 08 21:27 2018

У великој сеоској продавници, пре пар дана, у дугачком реду испред касе мусави петогодишњак прстом је показивао оцу полицу на којој су била сложена киндер јаја.

„Тата, тата, киндер јаје“, рекао је без дреке, скоро бојажљиво, нежно га повлачећи за ногавицу.

„Не може“, одговорио је високи човек у радничком оделу, кратких ногавица које су откривале крупне зглобове и густе црне маље.

Било је то једно врло јасно, непопустљиво „не може“, без даљих објашњења „већ си једно добио јутрос“ или „малопре си јео колач“ или „покварићеш зубе“.

Само „не може“.

Дечак је оставио јаје на место, пажљиво, као да је од порцелана. А онда је чучнуо крај тог рафа, да им буде у равни и тако чучећи их је посматрао и дивио им се.

Малене дланове спустио је на колена, да ту мирују, да случајно не крену поново где им „није место“.

Није било суза, чак ни у једном оку. Није било „али, тата“. Није било бесног скакања у месту. Нити туге у његовим грудима. Туга је напала све нас који смо били у том реду и који смо очево равнодушно „не може“ доживели као грубост која се за сто и нешто динара можда и могла избећи.

А он је само чучао и нетремице гледао сва та „недозвољена“ и скупа јаја.

Дужим посматрањем човек је на његовом лицу могао чак открити осмех који титрањем помера горњу усну. Био је, упркос свему, срећан што та и таква јаја са играчком у свом средишту постоје, и ту су на неколико сантиметара од његовог носа и само то је важно, јер једном ће добити своје јаје, за недељу или две, можда за дан, ако буде имао среће. Тата ће му купити, сигурно. Он се томе нада.

Приметила сам да ме људи у продавници гледају слично као овог човека у радничком оделу онда када одбијем да детету купим лопту или киндер јаје.

Као да им дође да отворе своје новчанике и изваде тих сто и нешто динара да би усрећили моје грлато дете и себе растеретили туге, исте оне која је мене пре пар дана притискала у великој сеоској продавници.

Неко чак каже: „Хајде, мама, па купи детету, шта си се стисла“.

Неко оде корак даље па се обрати детету: „Хоћеш да ти чико купи?! Онда се дете озари „Дааааааа“. Па га састави љутња кад ја кажем „не може“. И онда ја, ни мало мудро ко човек у радничком оделу, појашњавам људима зашто не желим да јој сваки пут купим лопту или јаје или се, још горе, правдам да је малопре појела једно.

Објашњавам и детету „па имаш кући десет лопти“, „малопре ти је деда купио јаје“, „не може сада, сутра“…
И тако објашњавајући њима и њој схватим да је све наведено најмањи разлог због чега се трудим да јој не купим сваки пут у продавници нешто.

Навикавајући дете да сваким одласком у продавницу добије играчку или слаткиш, одузимам јој оно најчаробније што би одлазак у радњу требало да донесе: ишчекивање и надање да ће можда баш сада, баш овог пута добити јаје са играчком или велику жуту лопту. Да ћу их баш сада спустити у рупичасту корпу да се котрљају по њој.

Одузимам јој велику радост коју би свака купљена играчка требало да јој донесе. Баш као што је мени донела лутка Вида коју ми је мама неочекивано донела једно вече са посла. Могу тачно да се сетим свега шта се одвијало у мени и око мене тог тренутка. Седела сам на поду крај старог кауча, на телевизору је певала Лепа Лукић, Фолкотека, брат није био у соби, тата је ушао заједно са мамом и онда ми је она изненадано из велике кесе пружила ту лутку којој сам дала име Вида. То је била тек друга моја лутка, а имала сам око пет година.

Напољу је падао снег, ситан, недовољно густ да потрчиш са санкама на улицу. Бубњило ми је у грудима. Нисам се одвајала од Виде.

Сећам се и када ми је течо поклонио касеташ, толико тежак да смо морали да правимо нову јаку полицу за њега, неколико огромних типли ушло је у зид. И необјашњиве радости када се тата из Новог Сада вратио са касетом тада популарне групе Руж. Како је трештало из собе „Немица си, ал не марим…“ (док касеташ не поједе траку, па је хируршком прецизношћу извлачим напоље и оловком враћам на место)

И сећам се мале шиваће машине коју ми је поклонила тетка, својевремено шефица у робној кући Борово. Била сам толико срећна да ми није сметало ни то што се конац стално извлачио и што са њом нисам могла ни рупу на татиној чарапи да ушијем. Глумила сам да сам шнајдерка и то је било најважније. Ја сам шила, иако је рупа још увек била ту.

Деца су заборавила да се радују. Нека нису ни научила.

Нема великог усхићења при пружању поклона.

Њихова радост постала је инстант, недовољна да их држи данима.

Купујући им сваки пут неку ситницу или играчку у радњи, ми им ненамерно (толико смо слаби на њих) одузимамо способност да се радују, ишчекују, надају, буду креативна, маштовита, да сами стварају, да цене оно што им се пружа и да се у њему бескрајно радују.

Можда ће због родитељског „не може“ плакати или се дурити или мољакати или се бацати међу рафовима, можда ће родитељи изгледати као стиснуте шкртице, али то је само неопходан процес учења нечега од чега ће данас сутра имати много већу корист.

Не може“ их учи стрпљењу и чува им радост.
„Не може“ их учи да неће све у животу добити тако лако, посебно не на плач или мољакање.
„Не може“ их учи да вреднују ствари које добију.
„Не може“ их учи да срећа није у материјалним стварима, без обзира што се данас играчке могу купити будзашто.
„Не може“ их учи да могу имати титрави осмех на лицу, чак и док клече са рукама на коленима испред рафа са киндер јајима, као онај мусави дечак, јер постоји нада да ће оно можда већ сутра или прекосутра бити њихово. А тада ће сигурно много више уживати у њему.

Аутор: Јована Кешански

Извор: Зелена учионица

  1. август 13, 09:57 #1 T

    Imala sam i ja situaciju “moze cika da joj kupi”. Ne znam kako neko sebi daje za pravo da tako nastupi.
    Moj odgovor je bio – ne, niko mom detetu ne kupuje nista osim mene.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.