Недавни почетак школске године донео је са собом мирис свежих оловака, нових патика и нову рунду питања “Шта сте радили данас у школи?”
Већ генерацијама, најчешћи одговор на ово питање био је “Ништа”, затим следи “Не знам” и његов рођак, “Не сећам се.”
Када је моја ћерка пошла у предшколско, била сам очајна да сазнам шта је радила цело јутро, али нисам могла добити никакву информацију од ње. Неки стручњаци препоручују давање деци простора и времена за декомпресију пре него што се упустимо у ово питање. Покушала сам, али одговора нема ни на видику. Други су ме саветовали да питања прецизирам. Интернет обилује листама врцкавих алтернатива за “Како си провео дан?” Али, када сам питала своју ћерку шта ју је данас насмејало или које игре је играла напољу, суочила сам се са уздасима иритације и недвосмисленог одговора: „Престани да ми досађујеш!”
Када је почела ова школска година, покушала сам нови приступ за столом. „Да ли желиш да чујеш о мом дану?”, упитала сам своју ћерку.
И тог дана и сваког дана касније, она никада није рекла „Не”. Дакле, ја јој причам о састанцима и фотокопирању, заглављеном штампачу и изгубљеним па пронађеним кључевима. Ја јој причам о играма на игралишту, саветима које сам давала и колико деце је тражило да иде до доктора. Ја сам, иначе, учитељица у њеној школи.
Онда, као да долази на ред у игри „Човече не љути се”, моја ћерка ми говори о свом дану. Слушам коју књигу је читала у библиотеци, како је презула гумене чизме и обула патике, и зашто је накратко изашла са часа. Говори ми ко је био шаптач у учионици и поред кога је седела за време ужине. Тада пева песму „Иде буба Лази”, голицајући ме прстићима. На крају је питам, да ли сте сецкали слова од папира, а она одговара, „Да, радили смо и то”.
Мислим да је моја ћерка највише заинтересована за откривање мистерије шта ја то радим када нисам са њом. Није битно да ли сте програмер, благајник, блогер, лекар, возач аутобуса или домаћица, јер се не ради о ситницама везаним за посао. Ради се о дељењу оног што нас чини насмејаним и отвореним, грешкама које смо направили и ономе што нам је било тешко, као и о интересантним људима које срећемо. Када сам све ово поделила са мојом ћерком, она је била више него спремна да подели свој дан са мном.
Посао је обично последња ствар коју желим да препричавам кад дођем кући. Често мислим да би резиме мог дана био досадан свима, укључујући и мене. Можда је мојој ћерки исто тако досадно и њено скупљање коцака и преписивање слова. Али ја се ипак радујем да чујем детаље њеног дана, а и она мог.
Синоћ, док смо седеле за столом, ја сам почела да говорим о неким плановима за сутра, а она ме је прекинула:
“Мама? Зар нећеш да ми причаш како си провела дан?”
Аутор: Сара Акерман, писац и учитељ