Ко је одговоран за (не)успех детета у школи?

октобар 25 21:24 2015

Ко је одговоран за (не)успех детета у школи? Како да усмеримо дете на прави начин? Шта родитељ, а шта васпитачи и наставници могу да учине да створе позитиван однос детета према школи? Одговоре на ова питања која муче многе родитеље Зелена учионица потражила је од психотерапеута доктора Зорана Миливојевића.

  • У којој мери родитељи могу да утичу на то какав ће дете бити ученик?

zoranmУ великој, рекао бих пресудној мери. Шта је потребно да родитељи „изграде” доброг ученика? На првом месту они морају јасно да комуницирају детету које још не полази у школу да је школовање висока животна вредност. Морају код детета да побуде жељу за сазнавањем и радозналост.

Веома је важно и да дете које полази у школу већ има неке развијене радне навике, у смислу одржавања личне хигијене, уређења простора (на пример, затезање кревета након устајања), али и да има уграђене „кочнице” односно да му родитељи постављају границе и обуздавају га у активностима које нису добре.

Сваки родитељ има неку своју филозофију васпитања из које проистиче његов васпитни стил. Ова филозофија настаје на основу његовог искуства као детета и на основу тога шта мисли о својим родитељима и њиховом начину васпитања. Они који су задовољни васпитним стилом својих родитеља, то понављају уз мале промене са својом децом. Међутим, они који су незадовољни, они траже нове начине. Оно што примећујемо у пракси јесте да ови незадовољни често из једне грешке прелазе у ону другу, супротну грешку. Ако су родитељи били строги и нису показивали љубав, већ су инсистирали само на дисциплиновању, њихово дете када постане родитељ може постати попустљиви родитељ који нуди само љубав, који не жели да дисциплиновањем „трауматизује” дете. У оба случаја је погрешан приступ јер родитељи деци треба да дају оно што је деци неопходно, а то су и љубав и дисциплина.

  • Када дете већ крене у школу, у којој мери наставник може да поправи евентуалне грешке родитеља у васпитању?

Ма колико се учитељи трудили да не буде тако, у школи јесте мало досадно, бар на моменте. Зато, дете је спремно за школу онда када је способно да поднесе, да толерише непријатност досаде. Деца која не подносе досаду најчешће постају немирна на часу, зачикавају друге или напусте учионицу, па добију дијагнозу хиперактивности.

Следећа ствар која јесте веома важна је развијање навике учења. Детету је често непријатно да седи и учи, јер жели да се креће, да се игра. Зато и кажемо да се „учи дупетом”. Што је дете дуже у стању да седи и да се концентрише на градиво, то ће боље учити. У почетку је родитељ тај који седи са дететом као спољашња контрола, али он мора полако, кроз неколико фаза, довести до тога да дете самостално учи. Када се то постигне, дете ће бити добар ђак. Дакле, највише зависи од родитеља и детета, и они родитељи који очекују да ће школа самостално да научи њихову децу да седе и уче, они јако греше. Родитељи су незамењиви у овом подухвату и добро је да то схвате.

  • Како да дете створи позитиван однос према школи и ко у томе игра кључну улогу?

На то утиче више чинилаца. То најбоље видимо када посматрамо како настаје негативан однос детета према школи: родитељи плаше дете школом; причају негативно пред дететом о учитељици; дете има лоша искуства у школи било са учитељем било са децом; дете не учи довољно па је у школи неуспешно итд. Дакле, дете је у једном комуникацијском пољу у којем различити фактори на њега утичу. Најважнији су родитељи и њихов став према школи и учитељима, важно је да дете види да родитељи сарађују са учитељима, али важно је и да се дете добро осећа у школи. Ту постоје два момента: како доживљава учитеља и како мисли да га доживљавају деца у разреду. Родитељи су ти који треба да разговарају са дететом, да примете ако дете промени понашање и да сазнају шта га мучи. У тим разговорима родитељ треба да подучи дете како шта да схвати, колико је нешто важно и како треба да се постави и понаша у разним ситуацијама.

  • Шта мислите о данашњем школству? Да ли је срушен ауторитет наставника и ако јесте, ко је за то крив?

Срушен је ауторитет родитеља. Све је више родитеља који сматрају да су они и дете равноправни партнери па одбијају да буду ауторитети, желе да се друже са детом, да их дете не зове мама или тата, већ по имену. Таква деца нису научила шта је ауторитет и то се преноси на школу. А школа је прва велика лабораторија у којој деца треба да се довољно социјализују како би се уклопила у друштво, како би могла да се друже са другима, да једног дана раде у колективу. А онда таква деца која су необуздана и насилна дођу у разред и наметну своју динамику, тако да учитељи морају да се само њима баве. Школа је у оваквим ситуацијама немоћна. Родитељи су на страни деце проблематичног понашања јер верују да је критиковање начина на који се дете понаша у школи заправо критиковање њих као родитеља и њиховог начина васпитања.
Ту су и наставници који раде нимало лак посао, који су финансијски демотивисани, али којима највише смета то што их деца не доживљавају као ауторитет и што себе доживљавају немоћнима. Они откривају истину да не можете поучити некога ко не жели да буде поучен. Дакле, проблем је комплексан, почиње пре школе и наставља се након школе. Школа је само један део.

  • Родитељима је веома тешко да препознају да ли је њихово дете једноставно размажено или је рођено темпераментно и има предиспозиције да постане будући вођа ако се усмери на прави начин. Како да науче да то разликују?

Готово ниједно мало дете не прави разлику између себе и својих жеља. Ако му нешто не дате, то доживи као одбацивање, као доказ да га родитељи не воле. Поједина деца се тога уплаше, буду жалосна и повучена, а друга протестују и постану агресивна. Новија истраживања показују да је дететов мозак полупроизвод и да ће се развијати у оној мери у којој га родитељи стимулишу. Дакле, родитељски утицај се претвара у мождане структуре. То се зове неуропластичност. То у великој мери одузима значај досадашњим уверењима да је генетика пресудна, да постоје урођени таленти, итд. Гледајући животиње људи су увидели да је генетика веома важна, али детету је потребно двадесетак година да одрасте, и у свом том периоду оно формира мозак. Дакле, било да је дете размажено, било да је темпераментно, оно мора да научи да регулише своје емоције. Ако не научи остаће импулсивно и као такво неће бити никакав вођа – од њега ће други бежати. А да би дете научило да регулише емоције, да изгради такве психичке и мождане структуре, морају га родитељи томе упорно учити.

  • Шта бисте посаветовали наставнике а шта родитеље у циљу успостављања боље међусобне сарадње, а ради добробити детета и искоришћења свих његових потенцијала?

Родитељи треба да схвате да се деца на један начин понашају код куће, у ситуацији када су прихваћена, дакле онда када су родитељи ту, а на сасвим други начин у разреду, на одмору, итд. Зато аргумент „ја најбоље познајем своје дете” не важи увек. Треба да прихвате да су учитељи ти који виде дете, који могу неке ствари код детета боље да оцене и да треба да заједнички да раде како би дете било успешно и у знању и у социјализацији. Некада је постојао јасан, али прећутан друштвени уговор између родитеља и наставника о заједничкој сарадњи, али данас он више не постоји. Зато је добро да учитељи на почетку сваке године поразговарају са сваким родитељем и да направе јасан „педагошки уговор” о циљевима које дете треба да постигне, при чему су и родитељи и учитељи у некој врсти заједничког, партнерског подухвата. Дакле, сарадња и међусобно уважавање је формула успеха.

др Зоран Миливојевић, психотерапеут

 

напишите коментар

11 коментара

  1. октобар 26, 21:27 #1 JK

    Doktor Milivojevic je jedan veoma pametan i divan covek.Redovno pratim njegova izdanja i gledam na televiziji kada god gostuje.Valjalo bi da ga ima cesce na ovim stranicama jer je i kao psihoterapeut potreban i deci i roditeljima i nastavnicima.

    Одговорите на овај коментар
    • октобар 28, 10:22 katsrina

      Slažem se sa konstatacijama o stručnosti gosp. Zorana M. Redovno ga citam i pratim. Odusevljena sam. Moje dijete ima 35 god.i čitajući njegove divne savjete shvatila sam da sam dosta ispravno odgajala moje dijete. Ali zato to moje dijete,na jedan način ima problema,jer se nd uklapa u svo ovo ludilo što je oko nas. Djevojka je,ne pretjerujem, jedna je divna osoba,obrazovana i kulturna.Ima svoju osobnost,i kao takva poslodavcima ne odgovara,jer ne pristaje na njihove nemoralne ponude.. tema bez dna….

      Одговорите на овај коментар
  2. октобар 28, 15:32 #2 Maja

    Postoje djeca kojoj se nista dokazati ne moze od malena Srljaju u propast i odbijaju uciti.Roditelji uce cijeli zivot a djete sugavo

    Одговорите на овај коментар
    • октобар 29, 00:28 Srbo

      Postoje deca sa poremećajem ponašanja, ali i za takvu decu je važna dijagnostika i adekvatan tretman.

      Одговорите на овај коментар
    • октобар 29, 09:20 Tematske pripreme

      Strašno! Svako dijete je priča za sebe. Ko to ne može da razumije,taj neka se okane nastave i škole. Ima izbora,nije bogom dato da radi kao učiteljica ili učitelj. Sa djecom treba polako,i temeljito od početka i nema preskakanja ni u čemu. Radim to već 30 godina. Neki ne trebaju uopšte ni biti u školama kao učitelji i vaspitači.

      Одговорите на овај коментар
      • мај 31, 08:46 Jelena

        Delimično se slažem sa vašim komentarom…
        Karakter deteta je jedno (na to mislim kada kažem da je svako dete različito), ali vaspitno zapušteno dete je sasvim nešto drugo!!!
        Učiteljica sam duži niz godina i odlično znam da prepoznam obe kategorije i da se borim sa njima (iako su nam, u velikoj meri, ruke vezane sve većim “pravima deteta”!!!

        Одговорите на овај коментар
  3. јун 01, 08:40 #3 Rada

    Radila sam 30 god.sa decom.
    Lako je bilo raditi sa decom koja dolaze iz porodice gde postoja izgradjene norme ponasanja deteta a dete zna da postuje pravila,da istrazuje,pokusava da dostigne uspeh koji zeli,ponavlja radnju dok ona ne postane dostizna(vestine su u pitanju),a mislim da je tako u svemu.
    Deca koja su naucena da mogu i da pogrese, isto lako savladavaju “prepreke”ponavljaju dok ne uspeju jer se ne ustezu zbog greske i nastavljaju da rade(uce dok ne savladaju, bez straha da ce im biti zamereno)
    Ona deca koja dodju sa saznanjem( od kuce)da su nepogresiva,ponekad imaju poteskoca jer im se tesko ukazuje na problem.Za rad sa takvim detetom treba vremena i strpljenja u skoli….ali je to vremenom resio.
    To su neka od mojih iskustva a ima jos dosta toga….samo je pitanje sta je jos upotrebljivo.

    Одговорите на овај коментар
  4. јун 01, 14:22 #4 Jelena P

    Mislim da je preterano prebacivanje odgovornosti na roditelje ako ceo sistem ne funkcionise. Niko se ne bavi uzrokom, nego samo posledicama. Problem nastaje u najranijem dobu socijalizacije deteta, a to je polazak u jasle i u vrtic. Kada bi se drzava vise bavila predskolskim ustanovama i njihovim radnicima, svako drustvo (drzava) bi sigurno imalo vec pola zavrsenog posla oko daljeg uzgajanja zdravih i stabilnih gradjana od kojih zavisi. U nasim predskolskim ustanovama na 30-oro dece dodje 2 vaspitaca. Samo neko treba da se pozabavi ovom nenormalnom nesrazmerom i bice sve ok – garantovano u roku od nekoliko generacija. Sporo je, ali dostizno jer je sistematski. Decom se ne bavi niko, a oni se rode savrseni. Roditelji nemaju vremena, u vrticu opsti haos, nebriga i nemar. Takvo zapusteno dete posle krene u skolu… A onda su krivi roditelji i nastavnici? Jedan vazan, ako ne i najvazniji segment neko uporno preskace i zanemaruje. Najodgovorniji prosvetni radnici treba da budu upravo vaspitaci u predskolskim ustanovama, ali ne 2 vaspitaca nego je potrebna jedna strucna gomila muskaraca i zena koja ce raditi samo sa decom i nece se baviti nicim drugim osim decom. Ne prihvatam da sam odgovorna za sadasnje ponasanje moga deteta u pubertetu. Jednostavno nisam se probila, nisam opstala, nisam pobedila… ali nisam se ni predala. I ko zna sta ce dalje biti… Cvece ne mozete gajiti u pesku.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 20, 22:14 Jelena

      Kad budete prihvatili da ste samo Vi odgovorni , onda će biti i šanse da se nešto promeni.Ovako je fokus na nečemu što ne zavisi od Vas….To je izgovor. Biti odgovoran je dobra vest!!!!

      Одговорите на овај коментар
    • октобар 07, 12:06 Aleksandra

      Gospodjo, ocigledno niste dobro razumeli doktora. Vaspitanje deteta pocinje u ranom uzrastu, upravo od roditelja. Deca upoznaju svet i ugledaju se na njih. A vaspitaci i ucitelji su samo produzena ruka u daljem ucenju i vaspitanju. Ne znam kako mozete reci da sistem ne funkcionise i da u isti stvljate roditelje i ucitelje, a onda sav problem prebacite na vaspitaca. Zar mislite da vSpitacima ruke nisu vezane i da oni ne pokusavaju da roditeljima skrenu paznju na probleme deteta? Da, ali niko ih ne shvata za ozbiljno, jer mnogi dozivljavaju vrtic kao servis za cuvanje dece koji se placa i u kome roditelj ima sva prava pa cak i da vredja tog vaspitaca koji za to ucio skolu, jer roditelj zna najbolje svoje dete. U nasim trenutnim islovima nema dovoljno vrtica, ni prostora ni vaspitaca, a nikoga za to nije briga, nazalost! Ovi ljudi koji rade u takvim uslovima su cesto na rubu srama, a rade ni malo lak posao!

      Одговорите на овај коментар
    • октобар 08, 16:42 Mama

      Ne razumem roditelje koji ocekuju da im neko drugi vaspitava decu, i kojima je za neuspeh uvek neko drugi kriv.

      Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.