Љубивоје Ршумовић о новом издању “Куће са окућницом” и вредностима које су нестале у вреви данашњице: Сијасет заборављених закона и моралних норми налази се у нашој народној, јуначкој поезији и у Његошевом “Горском вијенцу”
У жељи да своје знање и искуство пренесе новим генерацијама, Љубивоје Ршумовић је подигао “Кућу са окућницом”, венац духовитих прича о доброти и искрености, и збирку подсећања на вредности које су се изгубиле у вреви данашњице.
Ова књига, објављена у Колу СКЗ пре пет година, сада је доживела ново, допуњено и редиговано издање у “Лагуни”. Реч је о језички бравурозном дограђивању и специфичном објашњењу сонетног венца “Кућа” који је Ршумовић објавио 1982. године у Задрузи, у књизи “Сјај на прагу”.
* Говорите о заборављеном, патријархалном свету…
– Пре свега то су неки патријархални обичаји и закони који не постоје у овим правим законима у држави, али постоје међу људима и пред људима.
* На шта мислите?
– На законе солидарности, мобе, поштовања туђег мишљења. Постоји сијасет тих закона и моралних норми које се налазе и у нашој народној, јуначкој поезији и у Његошевом “Горском вијенцу” и у многим књигама.
* Држимо ли се данас тих моралних норми и ненаписаних закона?
– Живимо у држави која никако не успева да се назове правном. Србима је у менталитету да траже рупе у закону, а проналажење рупа у моралном закону нас је и довело довде: до урушавања свих естетских и других вредности у друштву, у односима са људима и са децом. Производ тога је и наша наивност у међународним односима. Наступила је општа пропаст племена. И даље нам отимају име и народ. Постали смо бесплатна школа за стручњаке за цео свет.
* Могу ли писци да укажу на ту опасност?
– Могу да, као што каже Лао Це, укажу где је извор, али да пију уместо народа не могу.
* Да ли је ова књига и бекство у детињство и завичај?
– Давно сам рекао да све што сам урадио дугујем Љубишу и Златибору. Много година касније нашао сам код Егзиперија реченицу коју сам искористио за мото “Заувара”: “Долазим из детињства, тамо је мој завичај.”
ИГРАЧКЕ КВАРЕ ДЕЦУ
* Да ли се и деца мало мењају у складу с временом? – Деца су била радознала и у оно доба кад сам био дете и данас су. Родитељи најчешће убијају ту радозналост купујући им играчке. Деца у селу морала су сама себи да праве играчке. Поготово је лоше када им купујемо играчке пиштоље. Хушкамо их да воле оружје, да се играју оружјем. Неко ће рећи да то нема везе, али често прочитамо у новинама како је неки дечак извадио пиштољ и убио неколико другара у школи…
* Наслови прича у “Кући са окућницом” су пословице, а саме приче њихов коментар. Колико су пословице блиске савременом читаоцу?
– Да сам професор, могао бих да кажем… Наш народ је у пословице уткао управо ту мудрост и то понашање о коме говорим. Уткао их је у форму десетерца. Мој отац Михаило је знао колико брат и ја волимо српску народну поезију. Увек смо плакали кад би деда уз гусле певао “Бановић Страхињу” или “Почетак буне на дахије”. Кад би отац желео да га послушамо, стављао је поруку у форму народне пословице. Волео је да чита и сам је био одушевљен народним стваралаштвом.
* Зашто сте користили обиље старих речи?
– Сонетни венац “Кућа” писан је ијекавицом, јер смо ми на Златибору ијекавци. Има доста турцизама и архаичних речи, што је, такође, одлика тог поднебља. Цео пројекат “Сјај на прагу” садржи два сонетна венца: у првом под насловом “Кућа”, отац и мајка мени и брату преносе моралне норме и савете за живот. Други, са именом “Браћа”, писан је екавицом, савременим језиком, у покушају да својим синовима пренесем поуке и наредим им како да се понашају и шта да раде.
* Једна пословица каже да је дете човек, само мали. Који је прави рецепт за опхођење према деци?
– То су нам одредили најпре Змај, па после Душко Радовић синтагмом “поштована децо”. Фројд је говорио да је детињство родитељ човекове личности, а Толстој следеће: “Између мене и петогодишњег детета је само један корак, а између новорођенчета и петогодишњег детета је непојмљива раздаљина!” Личност човека формира се до пете године, Владета Јеротић чак тврди до треће, и важно је како се у том периоду поставе родитељи и васпитачи.
* У каквом смо се добу обрели?
– Време се убрзало, прешло у грчевиту а апстрактну творевину, тако да је потребан велики напор да се разуме. Поготову сад, са електронским чудима која су нас затрпала.
* Читамо да “реч реже грђе од сатаре”. Држите да су речи и даље драгоцена ствар?
– “Човек се веже за реч, а во за рогове.” Растко Петровић је написао књигу “Људи говоре”. Ја се исто трудим, зато што волим тај народни шеретлук, врсту наивног исказа, као кад отац нареди мајци: “Ћути, бре, жено!” А она одговори: “Па ја и ћутим, него само кажем.”
Извор: novosti.rs